10 maj Arheološko otkriće

Već danima mi ne da mira, ta misao, prokleta bila. Iskreno, ne znam kada ni na koji način se uvukla, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da već neko vreme, poput krpelja, isisava život iz mene. Oštar bol što me probada danonoćno u predelu potiljka pričanjava mi neznatnu nelagodnost ako se uzme u obzir duševni nemir što proizilazi iz saznanja nesaznatljivosti prirode te misli, krvopije dosadne. Prikovan za krevet, evo već danima – svojevoljno prikovan ali ipak ne potpuno svojom voljom – pokušavam da se otmem utisku zarobljenika što ga ta misao budi u meni, a čim počnem sa kopanjem, isprva arheološki brižno, đubre stane da se zavlači sve dublje pred ašovom mog ubogog intelekta, krčeći put ka dnu, kao krtica. Gde je dno, ne znam; šta je dno, još manje. Kada izmoren i obeshrabren odahnem na tren, iskopine i ruševine što sam ih nehotice pričinio svom umu još čvršće me vežu za krevet u strahu da se moja ličnost nepovratno kruni, i da JA sve manje bivam JA, a da mi ona misao sve dublje klizi iz oblasti poimanje u nejasno more intuicije. U nastupu panike što me svakog momenta sve više obuzima, odbacujem arheološke četkice i fine ašove, te bestijalno preturam po sebi dok me još drži osećanje sopstva, kopam rukama, evo nokti su mi crni, u potrazi za tim fantomom, jer, polako ali sigurno, stičem utisak da je još samo ta nepoznanica ono što što me vezuje za sebe. Moram da kopam da bih postojao, tako mi se čini, jer potraga me oblikuje. Ja sam onaj što je u potrazi, i ništa drugo. Tražim misao, kurvu ljigavu, a ne želim da je pronađem, jer usput se sve odronilo, pojeo sam sebe u želji da je okusim, a ipak ne smem ni da odustanem jer je za mnom ostalo samo ništa. Ako se zaustavim potonuću u sopstvenom izostanku. I zato i dalje tražim, uništavam sebe, pa se opet radjam iz sopstvenog uništenja. Sve što za sobom ostavim, za svakim korakom, sve volšebno isparava, i svaki pokušaj da pojmim sopstveno nestajanje samo me tera napred, u potragu za nečim što ne znam šta je, i što bih, da ne osećam dah ništavila za sobom, nazvao uobraženjem. Paniku zamenjuje očaj; ništa drugo sem potrage mi ne preostaje. Razumite me: doslovno mi ništa drugo ne preostaje, sve je nestalo, sem nečega što ne znam šta je, i bez čega ja ne postojim. Očaj mi sputava korak, iako od njega zavisim. Apsurd mi lomi kičmu, besmisao ubija volju. Ne mogu dalje. Dižem ruke od svega i od sebe. Potraga je svršena, i u tom trenu sinu mi oslobađajuća misao što me ostavi da lebdim od lakoće – JA.

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: weheartit.com