06 maj ANKETARI

Milan je sedeo i pokrivao šalter jedanaest. Adresirao je koverte, pažljivo i pedantno, vodeći računa o rukopisu i detaljima. Po potrebi, mogao je ( i morao ) da obavlja tu radnju satima. Branislav je radio za šalterom četrnaest. Nešto oko poljoprivrede. Obojica su imali polovično radno vreme, to je bilo predviđeno ugovorom koji su dobrovoljno potpisali. Ugovor se obnavljao na svakih mesec dana.

Branislav je sačekao vreme rezervisano za pauzu i prišao Milanu.

-Dokle više ovako? Živeli smo u istom kraju, sedeli u istoj klupi, studirali u istom gradu, i sada smo, logično, ponovo zajedno. Nemamo stalan posao i radimo za sitniš. Čoveče, imam sina!  Možda je bolje da se naša generacija nije ni rodila. – započeo je Branislav.

-Ili da smo pre deset godina napustili fakultet, odslužili vojni rok i prijavili se za rad na brodu ili u avionu, kao stjuarti. Ti si bio žilav, i sada si, odela ti ne stoje loše, a i ja sam tada bio dovoljno fit. Naše poznavanje engleskog  jezika je oduvek bilo pristojno. Snašli bi se. Jednostavno, nismo imali dovoljno hrabrosti dok nas je društvo lagano uvlačilo u kompromise na koje smo pod pritiskom okoline pristajali. – nadovezao se Milan.

-Možda, možda… – promrmlja Branislav. – Nego, kako to da si ti prošlog meseca dobio drugačiji ugovor i punu platu, a ja ne?

-Ovde sam duže od tebe, a po potrebi radim i druge poslove. Popodne idem do naselja na brdu, da anketiram ljude oko gradskih novina. Da li ih dobijaju, da li žele da ih dobijaju, znaš već. A i prošlog meseca su imali frku oko ovih zahteva. Osim toga, ovi moji su još uvek jači od tvojih, a ja sam lojalan, ljudi to cene. – odgovori mu Milan.

-Da, shvatam. Aha, ankete. A radiš li još uvek ankete i za tvoje? – upita Branislav.

-Ponekad, kada je to nužno. A ti za tvoje?

-Tu i tamo. Skoro sam obilazio jedno od okolnih sela. Da imam imanje na selu, napustio bih sve ovo i otišao da gajim svinje i kokoške. I eto, koračam ti ja opustelim selom i naiđem na babu, petljala je nešto oko kapije. Pozdravim je i pitam da li je tu neko mlađi. Ciljna grupa je obuhvatala ljude od devetnaest do šezdeset godina. – reče Branislav.

– I šta ti je baba odgovorila?

– Baba veli: da, tu mi je sin, eto ga, na banderi. Mahinalno podižem glavu i lutam pogledom po stubovima, ne vidim nikoga, a zatim spuštam pogled i na banderi, u visini mojih očiju – vidim umrlicu!  Plakatu. Zamisli! Osvrćem se ka babi a ona se – smeje! Meni, životu, nekome. Mešavina ironičnog smeha i šizofrenog cerekanja. I dodaje: a imam i drugog sina, on je odavno u Americi, radio je kao dvojnik i dubler pokojnog Čarlsa Bronsona. Sada je i on jako star, drži kafić, retko se javlja. Uvela me je u kuću, poslužila rakijom, pokazivala mi je požutele fotografije sa snimanja. Tog dana sam digao ruke od daljeg anketiranja. Dovoljno psihodelije u jednom danu, valjda. – dovrši Branislav.

Milan je zaustio da nešto doda, ali se hodnikom prolomio njima dobro poznat glas načelnice, tako da su se smesta razišli i ćutke zaronili u svoje papire.

Autor: Marko Antić

Fotografije: pic.sc.chinaz.com