Ana Marija Grbić: Hladni bol srca

14. априла 2014.

 

 

Ana Marija Grbić rođena je u Beogradu, oktobra 1987. godine. Apsolvent je komparativne književnosti, pesnik, crtač poetskih stripova i ilustrator svojih i tuđih pesama. Nagrađena je za dramski tekst na Filološkom fakultetu 2006. godine, poezija joj je objavljivana u više zbornika i časopisa, a prva zbirka pesama Da, ali nemoj se plašiti  izašla je u ediciji Prvenac SKC-a Kragujevac. Poezija joj je prevođena na engleski i poljski jezik. Jedan je od organizatora poetskih večeri ARGH. Radi na programu radionice kreativnog pisanja za srednje škole i traži izdavača za drugu zbirku pozije.

Kako je izgledao prvi susret sa poezijom, kad si (i kako) osetila da te se ona tiče više nego drugih ljudi?

 

Volela bih da mogu da romantizujem taj događaj, ali desio se kao što se desio – školski. Kao što se, uostalom, desio i drugima. Sećam se da smo u osnovnoj školi svi bili zadojeni nacionalnim pseudoepovima (verovatno sam iz jedne od poslednjih generacija koje su to osetile u tolikoj meri), pa nam je svima, kada nam neko pomene poeziju, bilo na pameti žuto klasje (iako je jednom učiteljica pitala šta je to klasje i niko od 32 učenika nije znao da joj odgovori), brdoviti balkan, gruda, grančica, iskon, Sloven (iako su svi mislili da je Sloven onaj što dolazi iz Ljubljane) i slični simboli narodnooslobodilačke lobotomije i kulturnog patriotizma. U srednjoj školi smo se, kako to već biva, sekli na Miljkovića, Jesenjina, Bodlera i Majakovskog, nas par nesrećnika koje nije preterano interesovala psihologija ili građansko. Neću nikada zaboraviti bol u delimičnom prevazilaženju nekih pesama, to su ozbiljne stvari i verujem da imaju veze sa odrastanjem i gubljenjem nevinosti u svakom smislu. Od školske književnosti se iz tog perioda slabo čega sećam, što zbog izuzetne nezainteresovanosti predavača, što zbog moje prevelike zainteresovanosti za neke druge sadržaje bodlerovske prirode. Ostali su samo pokušaji čitanja Hegela, kojeg apsolutno ništa nisam razumela (i dalje ga ništa ne razumem) i neke pripovetke o nekim kašikama, partizanima, pola Hamleta i nešto napamet Gorskog vijenca. Ipak,  nalazila sam neke knjige koje su me interesovale u bibiloteci svoje majke. Ali ona, iako ima pozamašan broj knjiga, nikada nije ni čitala ni volela poeziju, tako da sam odrastala pod vojničkom čizmom proze. Na opštu žalost porodice, prijatelja i kosmosa prva srednjoškolska pisanja bila su u formi poezije sa sve spominjanjem gorepomenutog klasja u malo drugačijem kontekstu, možda još istrošenijem. Kad je došlo vreme za studiranje, ja sam se, kao i svako derište kojeg je, što bi Nušić rekao, uhvatio svrab za pisanje, zalepila za FDU, ali sam u poslednjem trenutku otišla na književnost. Uopšte, u ovom periodu slabo sam čitala poeziju i jedino o čemu sam razmišljala i jedino što sam čitala, van programa (jedna sam od mnogih osoba osakaćenih programima) bile su drame. To sam i pisala poprilično neuspešno, jer mi je svaki zaplet delovao previše banalno (kasnije ću shvatiti da je to bio najmanji problem kada se uporedi sa mojim poimanjem scenskog prostora, protoka vremena i sl.). Ne mogu reći da me je ljubav prema drami napustila, pa tako još uvek moram da se samokažnjavam kada počnem sa preteranim dijalogiziranjem. Negde pred kraj prve godine fakulteta iskopala sam Eliotovu Pustu zemlju, vratila se Rilkeu i Malarmeu. Posle toga je valjda sve išlo isto onako kako bi išlo kod nekog drugog. Ponovno iščitavanje svega propuštenog, zanos, skribomanija, brisanje, gubitak bilo kakvog samokritičnog kompasa, pa opet brisanje i čitanje. Tada je valjda poezija počela zaista da me se tiče. Onda kada sam počela da se zaista bavim njom. Ili da se u tom smislu trudim. To ti je, nekako, kao kada se zaljubiš samo što za razliku od zaljubjlivanja nije toliko veselo i ne prolazi.

 

ana-marija-grbic1-blacksheep.rs

 

 

Iz čega je proizašao ,,hladni bol srca”, kako u zbirci autopoetički određuješ prirodu svoje nužde za stvaranjem?

 

Hladni bol srca došao je pravo iz stvaralačkog procesa. Nekako grubo sam shvatila da je pisanje poezije i pisanje knjige poezije sasvim drugačija priča. Godinama sam pisala pesme kojima se nisam vraćala, već sam ih sortirala u glavi na one koje bih nekome čitala i one koje nikada ne bih. Derište… U trenutku kada je te pesme trebalo skupiti u rukopis pesma je postala nešto sabijeno i nedeljivo, nešto što muči i formom i značenjem. One pesme za koje sam mislila da su uspelije samo su me još više opsedale. Pogodilo se da sam tada čitala neke eseje o Floberovom stvaralčkom postupku, što je dodatno lupilo šamar toj infantilnosti u odnošenju prema poeziji, koju sam gajila dosta godina. Trebalo je vratiti se na pesme, posmatrati lični bol kao nešto što je podložno korigovanju i kao nešto što do određenog stepena podleže normama. To me je iznenadilo i zaprepastilo. I dugo je trajalo. Opasno bolan proces.

 

Naziv tvoje zbirke je poziv na prevazilaženje straha, pa ipak, ono ,,da” iz naslova potvrđuje njegovu opravdanost. Da li je strah ono što pokreće i misao i osećajnost i akciju pesnika?

 

Da, da, da. Ali to ,,da” ima toliko svojih oponenata da bi gotovo bilo lakše da ih ni nema i da svi možemo da sednemo i rešimo da se nikada ne pomerimo. Ovako se sve relativizuje, pa čak i strah. Strah da straha nema i slično. To sam želela da kažem i u knjizi. Da, utehe ima, ali ona nije niti dovoljna niti dostojna. Negde su te pesme želele da iznevere bilo kakvo očekivanje za punim životom i da potvrde mehanizme preživljavanja. Da spas bude obećan ali nedovoljan i da se stvari nazovu pravim imenom posle stihova i stihova laganja. Ne verujem da je strah ono što pokreće misao. Misao je na kraju uvek pragmatična i banalna i nečemu služi. Na kraju. Strah je osnova za dalji razvoj stvari. Još uvek, jebiga, verujem u individuu, a strah je jednoličan i ne poprima individualne obrasce, pa samim tim ne može biti dovoljno prodoran i bitan kao ljubav ili bolest. On ljude izjednačava. Ponekada mi je, kada mi se duša baš usitni, upravo to najveća uteha.

 

ana-marija-grbic2-blacksheep.rs

 

Tvoja poezija ima neobičnu i danas poslovično nepopularnu osećajnost, koju je i kritika prepoznala i afirmativno ocenila, kao odraz osećajnosti čoveka u otuđenom, dehumanizovanom vremenu i prostoru. Ipak, deluje da pesme ne mogu biti ličnije.

 

To je bilo dosta čudno. Imala sam utisak da sam, kada sam kasnije čitala tu knjigu, unela premalo osećanja u nju i od nekih stvari se kukavički distancirala. Onda sam čitala neke prikaze zbirke i svi su pominjali tu osećajnost i ranjivost lirskog subjekta. Ja nisam svoj lirski subjekat, on je ipak nešto mnogo hrabrije. Da li zbog sopstvenog kukavičluka ili zbog toga što se grozim ispovednih dnevničkih zapisa, nikada se nisam u potpunosti identifikovala sa naratorom svojih pesama ili priča. Ipak, ta poezija je gotovo strogo ispovedna. To je ozbiljan posao, naporan rad i stalno koketiranje sa jednoličnim i zatvorenim značenjima, a za to ili nemam dovoljno talenta ili inspiracije ili iskustva. Videćemo, svako dođe  u priliku kojoj ne može da zaobiđe autoliterarno do krajnjih konsekvenci. Onaj svet u kojem se lirski subjekat nalazi jeste moj svet i u tome je naša povezanost. Može se reći da patimo zbog istih stvari, ali da sam se ja negde sakrila i zaspala, a on podivljao i digao revoluciju, a onda odustao. Ja još uvek nisam ali i u jednom i u drugom slučaju stvarnost je ostala nepromenjena. Sa jednim da budemo načisto, kritika nije afirmativno ocenila tu knjigu, niti je ocenila. Bilo je par prikaza koji razumljivim ili besmislenim jezikom, svejdno, pokušavaju da približe poetiku knjige nekom imaginarnom i nepostojećem čitaocu i to je to. Ne žalim se –  i ja sam razmažena kao i ostali koji samo viču da bi voleli da čuju bar jednu oštru i nedvosmislenu lošu ili dobru kritiku, a u prvom slučaju bi krenuli da grizu kao kurjaci, lamentuju po društvenim mrežama i pozivaju na stavove intelektualnijih pojedinaca. Ne znam ko je tu više kriv, pisci koji su nametnuli svoju preosetljivost ili kritičari koji su to prihvatili. Kritički duh postoji, a kritičari ne. Postoje samo osetljive i krhke pesničke duše.

Do prve zbirke još i nekako, a kako do druge i svake sledeće?

Radom.

ana-marija-grbic-blacksheep.rs

 

Sa Danilom Lučićem stojiš iza ARGH-a. 

 

Da, već tri godine. Pre tačno trideset ARGHova grupica nas vernika sedela je u jednom stanu na Dorćolu i razmišljala o jednoj ve;eri poezije koja će se održavati u klupskoj atmosferi, na kojoj će moći da čitaju i stidljiviji i oni manje stidljivi autori i koja će proširiti i obogatiti beogradsku pesničku scenu. Sve je počelo nepretenciozno i sa zadovoljstvom mogu da kažem da je takvo i ostalo. ARGH je postao mesto na kojem ljudi čitaju poeziju, a onda je poklanjaju publici, mesto na kojem su poeziju čitali i matematičari i glumci i književnici i, što je najbitnije, mesto na kojem publika sluša poeziju. Pošto je samo čitanje poezije podeljeno u tri kruga, ljudi koriste pauze između krugova kako bi se ispričali i možda razmenili utiske. Ali u onom trenutku kada započne čitanje, poezija je ono jedino što postaje bitno i ja mislim da je to osnovna vrednost ovih večeri. Takođe mi je veoma drago što su se baš na ovim večerima neki mladi autori oslobodili i bili primećeni, što su se mnogi ljudi upoznali i ostvarili lepa prijateljstva. Cilj nam je da ARGH organizujemo i u drugim gradovima u Srbiji i regionu i nadamo se da će ljudi iz raznih gradova biti zainteresovani za saradnju.

Koliki je uticaj ARGH-a na profilisanje najmlađe pesničke scene Beograda?

 

Diskutabilno je govoriti o bilo kakvom uticaju zato što ARGH ne propagira nikakvu određenu poetiku niti je neka zaokružena poetika posebno zastupljena na večerima poezije. Čitaju se najrazličitije pesme. ARGH može uticati eventualno na razmenu iskustava, može podstaći nekoga na pisanje. I evo već sam napravila grešku. Ne može ARGH podstaći nekog na pisanje već poezija prezentovana na večeri poezije a ona je gotovo uvek drugačija. I naši stalni, kako ih mi zovemo arghetipovi imaju sasvim drugačije poetike I načine pesničkog izražavanja. Ova organizacija postoji da bi pružila priliku za profilisanje različitih književnih struja a ne za profilisanje sopstvene. U tom smislu mi ne okupljamo pesnike već im samo pružamo priliku da ono što su sami okupili prezentuju.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što ne umem da budem vuk.

Autor: Srđan Gagić