American dream

Bilo je kasno popodne. Sunčevi zraci su prosijavali kroz slojeve oblaka i smoga, dodajući nebu tonove rđe. Plavičaste, žute i braon-crvene prelive presecala je visoka metalna konstrukcija naftne platforme koja se izdizala iz suvog tla. Na platformi je stajao mlađi muškarac. Njegova prljava odeća govorila je o težini posla koji je obavljao. Lice mu je upijalo prašinu i katran iz vazduha, na brkovima i bradi su se formirali kristali soli njegovog znoja, a tragovi mašinske masti i crnog zlata su davali dubinu njegovim svetlim očima. Svaki pokret, svaki korak i kap znoja, koju je tu ostavljao, donosili su mu mir. Iako je delovao spokojno, brinuo se da li će stići na večernji voz za L.A, dok mu se pogled gubio u daljini.

 

– Seci! – viknu stariji muškarac koji je stajao iza kamere. – Idemo ponovo! Sredite mu kosu, isuviše je čista i isfenirana. I ovaj put da probamo sa radničkim kombinezonom. Imate dvadeset minuta!

 

Od njegove galame odjednom sve poče da vrvi, otkrivajući pravi broj ljudi koji je bio na setu. Mladić se uputi ka svojoj prikolici, dok se kostimograf, frizeri, šminkeri i njihovi asistenti rastrčaše na sve strane.

Dok su mu sređivali kosu, gledao je odraz u ogledalu i setio se svoje prve školske predstave. Igrao je sitnog uličnog lopova, dečaka bez kuće i roditelja, u odrpanoj odeći. Iako tranformacija u tu ulogu nije bila daleko od njegove realnosti, tada je otkrio da uz glumu može da postane sve ono što verovatno nikad ne bi bio u stvarnom životu.

 

Vraćao se na set, usput isprativši pogledom transparent naftne kompanije na kom je pisalo: “Snaga američkog sna – budućnost je kod nas!” Njegovi snovi su bili daleko iza Stenovitih planina i kalifornijske pustinje. Ovaj ček mu je kupovao kartu za L.A, u jednom pravcu. Ujutru je trebalo da počne sa snimanjem svog prvog filma. Okrug Kolorada u kom je odrastao ga više nije zanimao. Čekao je da se svi ostali postave na svoja mesta, nadajući se da će ovo snimanje ubrzo završiti.

 

– E, to! Sad zaista liči na pravog radnika! ‘Ajde, nastavljamo! – zadovoljno reče reditelj.

 

Autorka: Senka Dobrić

Fotografija: tumblr.com