07 okt Aleksandar i smrt

Roman Aleksandar i smrt  Slobodana Mickovića nije precizno žanrovski određen, on predstavlja mešavinu istorijskog romana, dnevnika, epistolarne forme i hronike. Iako je osnovna tema ovog romana –  život i smrt Aleksandra Makedonskog, kao i epoha u kojoj je živeo, pojedina razmišljanja naratora dosežu do određenih pitanja i problema univerzalnog karaktera. Možemo ga čitati na dva načina i sa dva stanovišta: kao istorijsku priču o velikom vojskovođi  i kao moralno-filozofski tekst, koji se bavi opšteljudskim odnosima iz perspektive pripovedača, čije dileme i potraga za sopstvenim identitetom posle smrti dominantne ličnosti iz njegovog života, čoveka koji ga je svojom veličinom oblikovao, pa baš zbog toga i sprečavao da se u potpunosti razvije kao autonomna ličnost, moraju da kulminiraju u konačnoj samospoznaji. S jedne strane, nailazimo na hronološki poređane događaje koji su se odigrali posle Aleksandrove smrti (političke borbe za prevlast, pripreme tela za mumifikaciju, mumifikacija itd.), a sa druge – pisanu ispovest naratora. Ove dve dimenzije romana se nalaze u neprekidnom preplitanju.

Iako vrlo detaljno i koncizno piše o trenutnim događajima, narator često pravi digresije koje se pretvaraju u duboka razmišljanja o samom sebi, ljudima i životu uopšte. Svoju ispovest on šalje Aleksandrovom učitelju – Aristotelu. I pored toga što svoju ispovest ne zadržava samo za sebe, otvoreno priča o svojim osećanjima, pa čak i onim negativnim, najčešće vezanim za samog Aleksandra, kao i za njegove bliske saradnike i vojskovođe. Roman Aleksandar i smrt obiluje mnogim istorijski činjenicama, ali je bitniji postupak na koji su istorijski događaji prikazani. Prošlost se u njemu reflektuje na jedan moderan način.

Makedonski književnik T. Arsovski nazvao je ovo delo Vavilonskom kulom ideja, romanom koji istorijskim događajima i ličnostima, oko kojih se obavio oblak mitologizacije, prilazi sa namerom da ih razobliči i prikaže u kontekstu pravog života. Kao primer tog postupka navodi scene mumifikacije Aleksandovog tela, koje su prikazane realistično i sa puno detalja, a ne stereotipno.

Lik Arhideja spada u grupu pouzdanih pripovedača. Zbog toga što nam pripoveda priču iz prve ruke, stvara se osećaj verodostojnosti.  U njegovoj priči nema nagađanja, on govori samo o onome što je lično doživeo i osetio. Stvaranje iluzije istinitosti potpomognuto je detaljnim opisivanjem i logičnim tokom pripovedanja.

Aleksandar Makedonski, iako je prikazan samo kroz Arhidejevu priču, dominira na velikom broju strana ovog romana. Tvorac helenističke kulture i vladar jedne od najvećih država koja je ikada postojala na svetu, prikazan je i sa svim svojim manama, a ne samo vrlinama, i na taj način od polubožanstva konačno dobio ljudski lik.

Posle smrti Aleksandra Makedonskog političke borbe među najznačajnijim makedonskim vojskovođama uništile su i rasparčale njegovu veliku, jedinstvenu imperiju. Iako su prezirali Aleksandrovu težnju ka sintezi raličitih civilizacija, kultura i religija, njegovu želju za stvaranjem jedne države u kojoj bi ravnopravno živeli različiti narodi, kao i odstupanje od, po njihovom mišljenju, tradicionalnog makedonskog duha – njegovi naslednici su pokazali svoje pravo lice posle njegove smrti, kao i sopstvene megalomanske ambicije. Različiti delovi makedonskog carstva su postali autonomne države, to je bio kraj jednog velikog sna i jedne velike epohe. Iako mnoge novonastale kraljevine nisu dugo ostale pod vlašću makedonskih vojskovođa, postoje i izuzeci (npr. Ptolomejeva dinastija je vladala Egiptom vekovima, poslednji faraon iz ove porodice je bila Kleopatra).

Aleksandar i smrt spada u najbolja ostvarenja makedonske književnosti. Istorija u ovom romanu nije samo scenografija već i živo prikazana slika jednog značajnog vremenskog trenutka koji obuhvata, ne samo dela i ličnosti velikih ljudi već i sudbinu malog čoveka sa svim njegovim mislima, unutrašnjim sukobima i osećanjima.

Autor: Darko Stanković

Fotografije: delfi.rs, 1stmuse.com