AKROPOLJ U MAGLI

11. августа 2015.

Ne sećam se dobro puteva, mesta koja smo obilazili, čak ni nekih ljudi koju su bili deo te ekspedicije. Ne sećam se ni pesama koje smo slušali (mada sve su mi sad slične, tehno, minimal, house). Sećam se samo uzbuđenja pred put, treme od koje ne možes zaspati, maštanja šta se sve može desiti kad kreneš negde sa svojom najboljom ekipom, sa staklenim flašama votke koje zveckaju po rančevima, pljugama, kondomima, filmovima za odrasle…Sa slobodom u džepu, ali i razrednima ispred vrata hotela koji čekiraju tabelu odsustva. Randevu sa maturskom ekskurzijom, trainspotting!

Pišem sada o Atini, ne zato što plačem za svojom mladošću (ne ovaj put), već zbog svojih snova. Penjem se na Akropolj, ulazim kroz Propileje i idem do Hrama Nike Atenos, krilate boginje. Stojim na rubu Dionizijevog amfiteatra slušajući glasove koji odjekuju odbijajući se o polukružne stepenike. Upoznajem grčke bogove u Partenonu i odlazim na uzo u Plaku. Probudim se i pokušam da se setim kako smo od Omonije stizali do Sintagme, potom se spuštali do mora i kupali se na Glifadi. Ne vredi. Magla. Obrisi sećanja na beli grad, antičkog šmeka, sa krunom u vidu Akropolja. Grad boginje civilizacije, kolevka kulture sa prodornim mirisom istorije sveta.

Pišem prateći snove, jer su sećanja previše slaba. Još sam jednom kasnije prošla kroz Atinu, ali samo na putu za Pirej. Prespavala sam u luci, na koferima, uz picu i pivo čekajući prvi jutarnji trajekt za Ios. Razmišljala sam i tada da metroom odem do centra, ali taj nežni grad noću nanese jarku šminku, navuče mrežaste čarape i u birtijama prazni čase sa bajkerima. I Zevsova ćerka, kada otac ode na spavanje, otkriva svoju divlju stranu. A bila je tako pitoma kada sam je prvu put upoznala. Dražesno se smešila, treptala okicama, ponudila nas ambrozijom.

Belina pred očima, kao na ulasku u raj. I presto, gore na brdu. Hram bogova. Hoteli su nam bili na Omoniji, trgu plebejaca. Neverovatna gužva, automobili, motori, javni prevoz… Mislim da je vodič tada rekao da u Atini ima oko 5 miliona automobila, na tadašnjih 3,5 miliona stanovnika. I to je jedini podatak koga se sećam, ako je uopšte tačan. Tada nisam znala da ću i ja jednog dana postati vodič i da me mladi neće slušati. Volela sam istoriju i geografiju, znala sam dosta stvari o grčkoj prestonici. Kada sam je videla, sve kockice su se sklopile. Spremala se za Olimpijske igre, bila glamuroznija nego ikada, a opet stara dama pod velom tajni.

Kakva li je sada, više od decenije kasnije, da li me se seća. Ne moramo da budemo najbolje prijateljice, dovoljno mi je samo da je pozdravim, da čujem šum mora i uzmem neprimetno kamen sa Akropolja. Zora se budi posle jutarnje magle, a ja se budim posle putovanja. “Dobro jutro, Atina! Jesi li za kafu?”

Maja Jauković

Izvor: backpackcalling.com