Ako je verovati mom Nikoli

Ako je verovati mom Nikoli, proleće je zasađeno samo u mojim očima dok mu se smejulje. U jesen, onako izjutra, dok jedemo đevreke.

Ako je verovati mom Nikoli, leto u mojoj duši nije samo leti. Najveće je i najšire, kada je zima. Tada mi nisu strani zraci sunca koji se probijaju kroz moje prste, tražeći njegove da ih zgreju.

Ako je verovati mom Nikoli, često se udvaramo pogrešnom nebu. Prvo sporo, dosadno i teško. Kasnije plačemo, jer nisu sva neba prava. Postoje i ona koja su krive više od Drine, samo mi to ne znamo tad.

Ako je verovati mom Nikoli, hiljade i hiljade svitaca, dolaze da vide samo mene. Kroz prozor zaviruju, među zavese, da li se krije koja reč o nijma. Ja se sagnem, obično izjutra i dohvatim koje slovo za njih. U neke beličaste papire utiskujem njihove senke, želeći da se opet sretnemo.

Ako je verovati mom Nikoli, najtužnija je ona pesma o meni. Kaže nikada je nije otpevao do kraja, zato jer se plaši da će mi se svideti. A ne bi trebalo, jer je tužna. Jer je tužna i moja.

Ako je verovati mom Nikoli, ja najlepše pišem o njemu. Ja se pravim ljuta, da ne vidi, da mi je neizmerno drago što je to konačno shvatio, što je napokon uspeo da razotkrije, da sve one ptice nisu uzalid poslate kod njega na prozor. Kao i da se ja nisam udvarala pogrešnom nebu.

Ako je verovati mom Nikoli, kruške su najlepše voće na svetu. Pogotovo one Božićne, koje se tada beru. Ne puno, ali dovoljno za svakog člana kuće.

Ako je verovati mom Nikoli, mi smo dom. Sačinjen od osmeha i od one biljke koju smo posadili na našem polju sreće.

Ako je verovati mom Nikoli, život je u našim rukama i na našim ramenima spava sve ono što nas čeka.

Ako je verovati mom Nikoli, bez mene, na njegovim ramenima ne bi bilo ništa osim praznog neba.

Autorka: Viktorija Marković