30 jul A i ne moraš!

Možeš da budeš saglasan sa mnom, a i ne moraš. Možeš da budeš saglasan. Možeš da budeš sa mnom. Možeš i kao da budeš sa mnom, a da zamišljaš tuđe prste, oči, kosu… guzicu. Znam da svašta možeš!

Možeš da odmahneš rukom i da kažeš: „Briga me“ „Ne seri, debela!“; „Tekst ti je sranje! Miriše na voćkaste žvake, pivo i na poslednjeg romantika na ovom svetu. Romantika mu dođe patetika. Dakle, patetična si!“

Možeš da mi ne dosađuješ. Mogu i ja tebi da ne dosađujem. Zbog toga nikada nećemo postati ljubav.

Možeš da se smeješ kad ti kažem da je meni  Ivan Tokin najnormalniji čovek na svetu. Nisam ga upoznala. A znam.

Možeš da se smeješ kad ti kažem da je meni Cane najpametniji čovek na svetu. On ne mora da nam veruje. On misli svojom glavom.

Možeš da se smeješ kad ti kažem da bih volela da budem puž. Puževi mogu da spavaju tri godine.

Možeš da se smeješ kad ti kažem da je moj heroj, moja keva. Ona me zagrli i prasne u smeh kad joj kažem da ću se udati za istetoviranog i nadrogiranog muzičara. Sa stomakom. I bivšom ženom. I hordom obožavateljki.

Možeš da me vidiš kako šetam kera. I da se plašiš da mi priđeš. Razumem te, maltezeri znaju da budu krvločni.

Možeš da me vidiš kako izlazim sa svadbe, penjem se na palubu brodića, sedam na pod i izuvam štikle. Kako bosa gledam reku. Tad možeš samo da me gledaš! Tad mi ne treba priča.

Možeš da me primetiš u Maksiju. Cupkam i stojim u redu. Čekam, a mrzim da čekam. Zbog čekanja pojedem pola hleba.  Nemam pametnije objašnjenje.

Možeš da zaspiš zbog mojih očiju. Kažu da je plavo dobro za spavanje.

Možeš da me zagrliš. Onako, da puknu kosti. Tad ćeš skontati koliko sam topla u odnosu na svet.

Možeš da me poljubiš. Da mi okreneš želudac. Da ga pokreneš da stvori leptire.

Možeš i da me pustiš da ti stanem na prste. Krvotok će isforsirati moj osmeh, a srce će početi da roka po timpanima.

Možeš da me nateraš, kao što je to uradio ON, da ti se pokažem u onoj sobi. U mraku. Posle duge lomljave. I da me prelomiš. I da mi ponudiš samo mrak. I da ja prelomim da mi tvoj mrak nije potreban.

Možeš da me pozoveš na kafu. Pod uslovom da ta „kafa“ bude pivo.

Možeš da me nateraš da ti pokažem onaj balkon koji se osmehuje. Majke mi, stvarno se osmehuje! Nemaš pojma šta sve balkoni mogu.

Možeš da se ljutiš što se zaljubljujem na svake dve nedelje. Možeš i da se ljutiš što sam kroz svoje priče provukla pola muškog roda. Živog i mrtvog. Sam bog zna kakve su to muke. Kažu da je tako dok ne ljosneš na pravog. Ono kao, zagrevanje pred teretanu. A zagrevanje zna da bude dosadno.

Zaboga, kako ne shvataš da bi do kraja života bilo dovoljno jesti  sa tobom sarmu. Dobro, i sladoled.  Piti. Spavati. Putovati. Golicati se. Zatvarati oči uz Rundeka. Igrati kola po svadbama. Praviti selfi. Voziti se, a ne mrdati.

Ovo „dovoljno sa tobom“ je meni dovoljno. „Dovoljno“ može da bude ljubav.

Ti sad možeš da kažeš „Briga me!“

Mene nije.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com