08 mar A bilo bi pametnije da sad spavam

Večeras sam prevrnula ceo podrum pokušavajući da nađem tvoju lemilicu i potpuni promašaj je bila moja popravka, nisam mogla da se setim kako si ti to radio.

Prizivala sam tu sliku, ali od svega mi je u sećanju ostao samo miris vatre kad ti majstorišeš u podrumu i svetlo stone lampe iznad stola prepunog alata…toliko alata kao da si hteo ceo vek da prepravljaš svaku moguću stvar u kući ili da napraviš novu.

I što nisam bolje upamtila čemu šta služi.

Pamtim dan kad si poslednji put sišao u podrum i počeo da popravljaš nešto terajući inat onome što te je bolelo.

Ima dana kad ne mogu da se setim imena nekog starog holivudskog glumca ili kad me sve živo svrbi da pričam sa tobom o knjigama koje me čekaju do diplome, a svi su mrzovoljni za priču, ili nisu pročitali ništa više osim dnevnih novina…boli glava od mog brbljanja, ili nemaju odgovore na moja pitanja ili niko nije radoznao kao ja, kao ti.

Glave plitke, džepovi duboki.

Iz svih rečnika mi ispadaju cedulje sa tvojim beleškama, podvučene rečenice u knjigama, presovane ljubičice i đurđevak između listova.

A ja se još uvek osećam usamljeno kad poželim da pričam o svemu šta si samo ti znao.

Kad noću prođem pored tvoje sobe i ne vidim svetlo ispod vrata, niko više ne sedi budan sa mnom do 5 ujutru…

Ćutim nedostajanje, jer je ono nešto samo moje, tiho i intimno.

A olujno mi u venama.

Sve je ostalo onako kako je bilo: nedeljnik Vreme, dve nedovršene knjige, futrola sa naliv perima, isečene reportaže iz novina o Kišu (“Evo ti ovo, možda te zanima šta piše, a možda će ti zatrebati za ispit.“), uramljena pesma od Kiplinga “Ako možeš“, dva kestena koja sam ja donela prošle jeseni sa Kalemegdana, jer ti tad nisi mogao da vidiš jesen u gradu.

Kad pogledam oblik svojih prstiju, boju očiju, obrve, kad me šutne moja tvrdoglavost i radoznalost bez odgovora, kad u parku vidim minijaturne frajle koje tata drži za ruku dok one gutaju svet oko sebe ogromnim očima, uvek se nasmejem. Životu. Životu koji uvek ide dalje.

Sunce će i sutradan bljesnuti o prozore. Sva ona prijatna prolećna jutra ponovo će mirisati na kafu i zumbule, a prsti na vruć hleb i tek kupljene novine…deca bučno odlaze u školu, pubertetlije beže od kuće i diplomci prelistavaju oglase.

I ovog leta, vreo beton će noću biti udobniji od svake klupe, a pored reke će neko sanjati o moru i njegovom ukusu.

Kao da smo još uvek svi tu.

Autorka: Marija Kostić

Izvor fotografija: searchmyheartandhands.tumblr.com, 123inspiration.com, thechangeblog.com, pinterest.com