OVDE JE OSMEH DOGAĐAJ

30. септембра 2013.

Dobrodošli u Srbiju! U zemlju u kojoj je odlazak na more luksuz, a zabadanje nosa u tuđ život način da se proživi sopstveni! Proživi i preživi.

Nisam neki preterani obožavalac velikih reči i teatralnih rečenica, ali ih volim u teatru. I u knjizi. Jer su tamo rođene. I tu pripadaju.

Drama na ulici je već nešto drugo.

Trudim se da me ne umaraju tuđa tumaranja, jer nekad ni za svoja nemam noge. Budim se u 5h, legnem oko ponoći, dan mi je jednako kratak. I mali. A vreme koje je moje, pa… Ono je još manje. Čitam, ponekad pojedem nešto, ljubim supruga, pričam satima sa sestrom (čak i kad ona to ne zna), učim, pevam, čistim, hranim ribice, zovem prijatelje, kumove, roditelje. Pravim poklone, pijem kafe, pišem poeziju koju ne dam nikom da čita, čitam do iznemoglosti, opet ljubim supruga.

U mom životu postoje dve obaveze koje nemam: posao i dete.  I pored tog vremena koje mi poklanja status nezaposlene i ne – majke, meni je dan kratak.

Šta me zbunjujuje?

 – Vidim, već se stiglo na more?  –ljubopitljiva je moja krojačica.

– Pa, jul je mesec. Kad se to ide na more? – pokušavam da budem ljubazna.

– Očigledno, svake godine. – ne trepnu.

Dobrodošli u Srbiju! U zemlju u kojoj je letovanje luksuz, a zabadanje nosa u tuđ život način da se proživi sopstveni!

Da ne počinjem svoju tužbalicu sa: Nije mene rodila majka da…

Da probam da budem objektivna?

Kako, u ime svega na ovom svetu, gospođa – krojačica-majka dvoje dece – kuvam za četvoro – šijem za dvadesetoro – spavam osam sati –namrštenapostiže da vodi evidenciju o mojim odmorima?

Očigledno, lako.

 

 

 

Ovde je osmeh događaj

 

Ako posmatramo situaciju iz donjeg ugla ulice (odakle se, priznajmo, sve najbolje vidi) ja sam rečima moje bake azdisala. Nije to skromna reč! Nije baš iz teatra, ali  zaslužuje da joj se poklonimo. Nisam sigurna da li može da se čuje još negde, ali je ulice juga Srbije  čuju svakodnevno. Više puta.

Idealna je za uvod u monološko raspredanje o stepenu nečijeg luksuza, bezobrazluka, lenjosti i svih ostalih osobina sa negativnim prizvukom. Monolog, naravno, ne traje ni tri minuta, jer se kroz kratku dijalošku deonicu ogrne palacavim palanačkim horom. E, u tom horu možete saznati o sebi i više nego što naslućujete!

Tako do svakog stignu odgovori na ona velika životna pitanja zbog kojih se ne spava noćima. Pa su neudate neudate, jer su im krive noge, jer su uobražene, jer im je para udarila u glavu, jer ih niko više neće. Udate su udate, jer se još na svadbi videlo da su u trećoj nedelji trudnoće, i da se bez te trudnoće nikad ne bi udale. Diplomirani pravnici, lekari, profesori – nezaposleni, jer su lenji, neće da rade, ko zna kako su i završili fakultet. Zaposlena gospoda su nesposobnjakovići koje je zaposlio tečinog šuraka zet, a gospodične, pa… To su već ona pikantna scenarija. I tako u nedogled.

Azdisati se može i u svakodnevnim situacijama. Ako trčiš, ako pišeš, ako čuvaš psa, ako detetu kupiš kapu ili kremu za sunčanje, ako se kupaš u gradskom bazenu, ako čitaš, ako nosiš suknju, ako nosiš pantalone, ako kažeš da imaš prijatelje, ako kupiš crni, a ne beli hleb, ako se pored svega crnog na današnje vreme – SMEJEŠ.

Osmeh je već neoprostivi luksuz. Događaj!

Da li je stvarno prenaivno verovati Balašu? I šta kada osmeh nije odbrambeni mehanizam i zid, već način disanja?

Ja osetim zagrljaj. Slobodu koja se ne može zauzdati. I kao Dučiću, i meni šušte zvezde. Za mene je osmeh doživljaj.

OVDE  je osmeh događaj koji intezivira azdisati – kampanju. Ali i dalje – jedini događaj koji opominje da vredi disati.A za svet ko te pita?

 

Srbijanka Stanković

Fotografije: wordpress.com