11 dec JA SAM STENA, ALI KRVAVA

Zadihana, ne znajući čime tačno prestravljena, ali drhteći kao pretučena, Darja ciknu kad ču kucanje iza svojih leđa. Prosto odskoči od vrata, kao da se bojala njih a ne onog ko je s druge strane brave. Petra ustade i polako joj se približi. Uzevši je za ruku, ona je posadi na krevet i poče je smirivati:

– Od koga bežiš? Kaži slobodno.

– Madmoazel… – otpoče Darja, ali je Petra preseče

– Mani me molim te! Provalila sam te odmah. Nisi ti nikakva Francuskinja. Govori našim jezikom ili otvaram vrata. – naredi ona tiho, tako da samo Darja može čuti.

Kucanje se nastavljalo i Darja nije mogla da skine pogled s vrata, kao da se bojala da će ih onaj razvaliti. Nije smeo skretati pažnju na sebe, zato je kucao što je moguće tiše, ali upravo u tom odmerenom, jedva čujnom kucanju, beše nečeg zlokobnog.

Da bi je umirila i pokazala joj da se ništa neće desiti, Petra ustade i priđe vratima. No kad Darja primeti da ih Petra i otključava, toliko se prepade da požele da vikne „Ne!“, ali glas joj zamre u grlu.

Petra otključa vrata i… iako je Darja očekivala da će ovaj razjaren ući preko nje, pa taman i ako je mora izgaziti, to se ne desi.

Petra energično otvori vrata.

Dotični ustuknu kao poliven hladnom vodom:

– Vi?!

– Otkud ti pravo da me uznemiravaš? – reče Petra tiho.

– Ja nisam znao da ste Vi tu… Vaša je ovo soba?… Ja Vas i ne tražim, već… učinilo mi se da je tu uletela moja pratilja… ovaj, devojka… moja Žulijet…

– Jeste. Ovde je. Ja sam je pozvala.

– Vi?

– Da. Ja. Imaš nešto protiv?

– Naravno da ne! – reče on klanjajući se i hodajući unazad, što Petri beše naročito ogavno – Hoćete li joj, molim Vas, reći da izađe?

– Kasnije. Sada mi je hitno potrebna.

– Je li? – upita podsmešljivo, mada se obuzda.

– Jeste.

– Kada onda da se nadam da ćete je pustiti da mi se vrati?

– Bićeš obavešten. – reče tiho Petra zatvarajući vrata i ne udostojivši ga daljeg pogleda, no gost, ne mogavši da se iskontroliše, u poslednjem trenutku nogom spreči da se vrata zatvore, rukama se pridržavajući za okvir i unoseći se Petri u lice – Kakvo je ovo ponašanje? – upita ona, drukčijim tonom nego malo pre, ali ipak ne povisivši svoj glas.

– Ja Vama ne verujem. Ali Vas i ne krivim. Prevarila Vas je svojim okicama koje lako zasuze. Vi, oprostite, ali Vi lažete. Niste Vi nju pozvali, jer nemate Vi nikakva posla sa takvima kao što je ona. Preveliku slobodu dajete sebi. Za moju porodicu je čak i uvreda što Vi živite ovde, a ne mi. Za uzvrat, treba da mi učinite barem tu majušnu uslugu i odmah pustite Žulijet da mi se pridruži.

– Misliš? – upitala je kroz izazivački osmeh.

– Siguran sam. Ona je moja odgovornost, a Vaše ponašanje može biti okarakterisano kao držanje pod ključem osobe koja Vam ne pripada.

– Naravno da mi ne pripada niti jedna osoba, šta pričaš koješta! Ne pravi zamenu teza, imam prava da sedim u svojoj sobi, niti bilo kome polažem pravo hoću li se zaključati ili ne, a ona je svojom voljom ušla. Odstupi. – Petra je bila pribrana, ili je bar tako delovala.

– Onda je pustite k meni.

– Ona to ne želi.

– Jeste li je pitali?

– Jesam.

– Lažete.

– Već si blizu da prekoračiš moje strpljenje. Zamoliću te da odeš odavde. I ne samo sa praga moje sobe, već uopšte odlazi odavde. Napusti dvor. – reče ona prezrivo tihim tonom, koji toliko sablasno zazvučaše, da se on naglo uspravi i ne verovaše svojim ušima; ona tada očima dade znak obezbeđenju. Dvojica nabildovanih i visokih telohranitelja, koja su sve vreme stajala u pripravnosti na razdaljini od par metara, približiše mu se tik iza leđa.

– Čemu ovo nevaspitanje? – upita on, primetivši ih – Jesam li Vas nečim uvredio? Oprostite… ja nisam želeo da se mešam u Vaše privatne, ovaj, intimne sklonosti… – poče, ali ne završi, već se podrugljivo nasmeja – …nema potrebe da je grabite za sebe. Umem ja da delim. Samo treba da me zamolite.

– Demonski okotu, nisam te ništa pitala. – izustila je kroz zube, na mahove sevajući očnjacima – Da si zmija, jezik bih ti iščupala i nahranila te tvojim sopstvenim otrovom! Ko si pa ti da sebi daješ toliku slobodu? Samo sam te zamolila da odeš, na šta imam potpuno pravo. Budi srećan što sam još uvek ljubazna, pa te samo „molim“ da odeš. I to smesta.

– Mogu li da upitam zašto?

– Ne možeš. Ako sam do sad nisi shvatio, ne bi ni kad bih ti odgovorila. – reče Petra, a već ga je jedan hvatao ispod ruke – Zloba, izgleda, zatupljuje ljudski mozak. – dodate Petra, kroz prigušen smeh.

– Je li… – poče ovaj da crveni od besa – Je li sve ovo zbog nje?

– Jadnu ženu si isprepadao na smrt. Misliš da si joj gospodar, šta li? Ponašaš se kao šovinistički robovlasnik, usuđuješ se da mi se unosiš u lice, stavljaš nogu da ne mogu zatvoriti vrata svoje sobe… u mojoj kući nasrćeš na mene, šta li bi bilo da te sretnem na ulici, ili, ne daj Bože, da dođem kod tebe na prijem? Takve kao ti u nekim plemenima kastriraju! Misliš da nisam videla šta si pokušavao dole, na mom posedu?! Srozao si moj dvor na nivo bordela! Još mi tu trabunjaš kako tvoja porodica trpi uvredu što ovde živim. Šta ja mogu što je moja porodica starija od tvoje, što je prva došla, što je kupila ovu zemlju svojim znojem? A to što ste vi svi bacili oko na ovu lokaciju od ranije i to što niste imali dovoljno petlje da se sami potrudite da dobijete mesto, već su vam trebali jadnici da se muče za crkavicu, da se međusobno poubijaju da biste vi bili srećni, to je vaš problem koji me, istina, boli do srži, ali ne zato što mi je žao tebe i tvojih, već što ne mogu da vas podnesem! Još ćete mi tražiti i dozvolu za disanje. Marš, bre, odavde! – ne mogaše da se suzdrži. Petra ne savlada gnev, povisi ton i u tom trenutku nasta opšti tajac u celom salonu, galeriji i hali pod njima, te svi čuše njene poslednje reči, koje još zvučnije odjeknuše: „… kastriraju… bordela… marš!“, na šta pojedine zvanice preneraženo zinuše i još načuljiše uši.

– Kada biste Vi znali ko je zaista ona… – ne stiže da završi rečenicu jer ga sada obojica stezahu za nadlaktice, čak ga blago podigoše uvis, ali Petra im rukom dade znak da ga ostave, jer još s njim nije završila. Oni ga spustiše na tlo, ali nisu skidali punu pažnju s njega.

– Mogu vrlo lako da pretpostavim ko je ona. – reče Petra, unoseći se sada ona njemu u lice, snižavajući ton na nivo šapata – Da je neka francuska plemkinja kao što si predstavio, ne bi se usudio na onu gadost. Sigurno je neka nezbrinuta, bez igde ikog, neka s ulice, koja je imala tu nesreću da njena lepota zapadne baš tebi na uživanje. Zar se žena može kupiti? Čak i one koje se prodaju, ne mogu se kupiti.

– Dakle, Vas vređa što sam doveo uličarku, kako kažete, i opoganio Vaš cenjeni dvor… I ako se Vi zaista toliko vređate zbog njenog prisustva, što je i dalje držite u svojoj sobi? – uzjoguni se gost, videvši da nema više šta da izgubi i želeći da osramoti slavljenicu. Trudio se da priča što je moguće razgovetnije i glasnije, tako da svi čuju za njegov slučaj.

Na Petrinom licu iscrta se pakosni osmeh koji joj iskrivi uglove stisnutih usana koje su se borile da ne pozovu samojeda. On je sedeo u napetoj pripravnosti na zadnjim nogama u uglu njene sobe, spreman da drznika izujeda u slast, na samo jedan mig svoje vlasnice. Darja ga je prepadnuto gledala, no on se ni malo nije njome zanimao. Tiho ržeći, svoje je uši načuljio ka onome što se zbivalo na vratima, kao da je osećao zov Petrinih misli, ali je ipak strpljivo i dostojanstveno čekao da mu se i zvanično naredi.

– Mizerni despote… – prosikta Petra – Mene ne vređa ona. Mene vređaš ti. Šta si ti mislio? Da sam zaista luda kao što pričaju?! Znam ja sve o tebi, a lično sam videla i šta si radio dole sa njom, tačnije, šta si pokušao da uradiš. Znam i koje drvo, koji red, koja kolona… Mene ne vređa njeno prisustvo. Mene vređa što još uvek palacaš svojim jezikom pod mojim krovom!

– Vi meni pretite?!

– Čuješ šta želiš da čuješ. Nosite ga napolje. – reče odmahujući.

– Ja ću Vas tužiti! – dobacio je u poslednjem trenutku, koprcajući se dok su ga odnosili; jedan ga zgrabi ispod pozuha, a drugi za noge.

– Ja ću tebe. – odvrati hladnokrvno Petra i zatvori vrata najnormalnije, kao pred poštarem od koga je primila pošiljku. – Fuj, kakvo govedo od čoveka… Kakav gad! Eto zašto ne volim da slavim rođendan: svaka budala misli da je pozvana. – govoreći to, ona okrenu ključ.

Samojed ponovo leže i spusti njušku na šape ispred sebe. Opasnost, bar za sad, beše prošla. Petra mu priđe, češnu za iza ušiju, a onda sede na krevet, do Darje. Ova konačno uspe da uhvati nešto vazduha. Drhtanje se beše smirivalo, srce joj se stišavalo.

Petra ju je posmatrala nekoliko trenutaka. Sve na Darji beše ne samo skupo, već joj stajaše tako divno, kao da Darja beše slavljenica, a ne ona. Koža joj je bila sveža i negovana, oči jasne i žive boje smaragda.

Darja iznenada zgrabi Petrinu ruku i htede da je poljubi, no ova je otrže.

– Čemu to?

– Vi ste mene zaštitili.

– Nije to ništa. I nemoj da mi persiraš.

– O, Vi ste… Ti si tako dobra… a tako patiš…

– Ha! Eto, zar si morala da parlaš francuski dva sata? Vidiš kako lepo pričaš. –

Darja se na to nije obazirala:

– Znam ja da ti ne slaviš rođendan, ti danas praviš pomen porodici. Mi ti stavljamo so na ranu svojim šarenim toaletama, muzika te vređa… ja te razumem… Ti kao da si jedva čekala da dođe jedan ovakav da možeš da izbaciš sav jed na njega, ja te razumem! Ali šta ćeš posle? On će da te tuži… i onda ćeš… zbog mene… Jao, Gospode, šta sam učinila?! – zajeca Darja, pokrivši lice rukama.

– Ti nisi ništa učinila. Desilo bi se to pre ili kasnije, on samo traži povode da se zakači sa mnom. A ovo što se sada zbilo između mene i njega samo je moja odgovornost, ti me nisi vukla za jezik. Zar je trebalo da pustim manijaka na tebe? Takve stvari ne dopuštam kad mogu da utičem. Dobro je što kera nisam pustila na njega. – reče pokazavši očima na samojeda, koji je opet leno zevao i oblizivao čeljusti, ni malo se ne uvredivši zbog načina na koji ga je vlasnica oslovila.

– Jao… Vi… Ti ne znaš šta govoriš… Kako ću ja kući?

– Lepo. Odvešće te jedan od mojih…

– To nikako! – prekide je Darja – …Ne želim da ti ostanem u takvom sećanju.

– Sećanju? – iznenadila se Petra – Zar se mi opraštamo? Zar nismo postale prijateljice?

– Naravno… – reče Darja, uzimajući sa zahvalnošću njenu ruku svojim obema rukama – …ali ja tog prijateljstva nisam dostojna. Bili ste u pravu. Ja sam sa ulice. I na tu ulicu moram što pre da se vratim, da bi i ti i ja imale što manje posledica.

– Hoćeš da kažeš da se više nećemo videti?

– Verovatno.

– Hm… – promumla sumnjičavo Petra, ustajući – Onda, ako to toliko želiš, ja ne mogu da te ubedim u suprotno. Ako želiš, idi ili ostani. Ako ti zatreba pomoć, slobodno mi se obrati.

– Počastvovana sam, ali za tebe je bolje da budeš što dalje od ljudi poput mene.

– Eh… – ote se Petri – …znaš kako se kaže: svi sveci imaju prošlost i svi grešnici imaju budućnost. To što je moj život obavijen luksuzom, ne znači da taj luksuz greje i svetli. To je još gora tama od tvoje. To je tama na kojoj mi zavide ovakvi gadovi, jer s pravom misle da bi se bolje snašli u mraku od mene. I tako bih ih slatko kaznila, pružajući im da okuse tu moju tamu, da se nažderu sveg mraka koji meni ne da da živim na miru, ali nažalost ne nalazim načina da to učinim. Osuđena sam na zlatni kavez.

– Ipak si u boljem položaju od mene. Nisi ni svesna koliko. – reče Darja, već na vratima sobe – Zbogom. – ode.

Petra je izdržala taman toliko vremena koliko je Darji trebalo da dođe do ulaznih vrata i krene ka kapiji. Onda je pozvala kućepazitelja:

– Martine, sada će kroz kapiju da izađe jedna plavokosa žena u ljubičastoj haljini. Za večerašnju priliku dobila je zadatak da se zove Žulijet. Izgleda da je sa ulice, ili iz nekih siromašnijih krajeva grada. Došla je s onim kretenom koga sam izbacila i zato joj ne verujem. Moguće je da je pređašnji događaj bio isceniran sa namerom da me porodica Braun iskompromituje. Naredi da je prate. I da ne zaboravim… znaš već, standardno. Ono što se malo pre zbilo na pragu moje sobe ne sme izaći u javnost. Pobrini se da i gostima usta budu zapušena.

– Razume se. Biće učinjeno. – reče i izađe. Petra osta kraj prozora posmatrajući „Žulijet“ koja se osvrtala i zastajkivala da još koji put baci pogled za zidine Petrinog dvora, ali polako napredovaše ka kapiji.

Beli samojed je bezbrižno spavao kraj Petrine fotelje.

(9. poglavlje romana „Martirij“).

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: facebook.com