09 okt Tango Natural- intervju sa Sonjom i Darkom

Tango Natural je beogradska tango institucija koju vode Sonja i Darko i ne samo da je poznata u Beogradu već i širom sveta, svima koji plešu argentinski tango. Njihova dobra energija i  želja da je podele sa drugima imaju veliki značaj za svakog pojedinca koji je ikad probao da pleše ovaj najintrigantniji ples. Pored tango škole koju vode, takođe su zaslužni za dva velika  tango događaja, koja organizuju – Belgrade Tango Encuentro i New Year’s Tango Marathon. Od prošle godine pokrenuli su i događaj Tango kamp u Kolašinu, u Crnoj Gori.  

Energijom koju dele na svojim uvek zanimljivim časovima, čine da ovaj ples bude više od samog plesa, da svoj lični razvoj vidimo i zavolimo kao deo nas, izražavajući se na najlepši mogući način…

Budući da ste sada instruktori tango plesa, kakva su bila vaša prva iskustva vezana za ovaj ples?

Sonja: Iskreno, ne sećam se više svog prvog časa, ne sećam se onoga što smo radili na tom prvom času, ali se dobro sećam svog osećaja nakon tog časa, a on je bio: „O bože, zar moram da čekam nekoliko dana na naredni čas?! Zašto to ne može da bude sad, odmah?!”   Recimo da je to bila ljubav na prvi pogled.

Darko:  Ja sam krenuo na tango tako što me je Sonja lukavo dovlačila na časove pod izgovorom da odatle možemo produžiti u grad.  Već na prvom času sam shvatio da tango kao ples i čitava njegova kultura objedinjuju mnogo stvari kojima sam se bavio, a koje nisam znao kako da pomirim ili makar da nađem dovoljno vremena za njih. Na neki način sam na prvom času osjetio i da ću se baviti tangom mnogo dublje i ozbiljnije.

Sonja, ti si po profesiji glumica, a Darko politikolog. Odlučili ste se za nešto potpuno drugačije. Šta vas je  inspirisalo da osnujete tango školu i koliko su vaše profesije povezane sa ovim što radite sada?

Tangom smo počeli da se bavimo iz hobija, ali u jednom trenutku taj hobi je počeo da nam oduzima više vremena nego naše profesije (smeh). I to nas je činilo veoma srećnim. Tada smo shvatili da želimo ozbiljnije, profesionalno, da se bavimo tangom i, iznad svega, da širimo ljubav koju tango donosi.  Istovremeno, Darko je imao brojne lične dileme s obzirom da tada nije imao državljanstvo, te se nije mogao nesmetano baviti naukom u Srbiji, iako mu je to bila profesija… Otvaranje škole nije bilo podstaknuto nekom ambicioznošću već  željom da  što više ljudi upoznamo sa čarolijom tanga. Shvatili smo da je naša misija da Beograd postane grad tanga, a posao započet iz velike ljubavi teško da može da ne uspe.

Kada su u pitanju naše prvobitne profesije i tango, tu i te kako postoji veza:  i gluma i politikologija se, svaka na svoj način, bave ljudima, međuljudskim odnosima i odnosom čoveka prema sebi samom. Tango se bavi upravo tim stvarima, samo što je jezik kojim tango govori nešto drugačiji: to je jezik tela. Ali sve su to, zapravo, iste stvari, veoma slične perspektive, samo je pojavni oblik nešto drugačiji…

 Šta  najviše želite da prenesete na svoje đake kada je tango ples u pitanju?

Na prvom mestu, želimo da prenesemo ideju tanga kao ambijenta za divan, kreativan rad na sebi, na svojoj duši i telu, koji su neraskidivo povezani. Pored toga, tango je društveni ples, koji kao takav nudi čoveku puno mogućnosti za divna druženja, za neobična i uzbudjiva putovanja, stvaranje velikih prijateljstava i pronalaženje velikih ljubavi. Tango je čitav jedan novi svet koji obogaćuje život svakog čoveka koji uđe u tango avanturu.

 S obzirom da su svi različitih profesija,  godina i  energije, koliko je  zahtevno raditi i ostvariti kreativan odnos sa svakim pojedincem?

Tango edukacija je veoma zahtevan posao. Mi radimo na ljudskim telima, ali i na ljudskim dušama: ima li išta zahtevnije od toga?! Svaki čovek je svet za sebe, nosi svoju životnu „šifru” koju treba odgonetnuti, a mi radimo na povećanju  kapaciteta za životnu radost  svakog polaznika škole, radimo individualno sa svakim, iako su časovi grupni. Tu je potrebno puno prilagođavanja svakom ponaosob, puno razumevanja, empatije, puno energije. Ljubav i radost koju osećamo da oslobađamo kod svojih đaka nam je najveća satisfakcija i to daje snagu za sve napore koje posao iziskuje od nas.

 Koliko ovaj ples zaista ima veze sa osvešćivanjem i „buđenjem” svakog ko krene da pleše tango?

Ima velike veze. Tango je govor tela. Da bi telo govorilo čisto, treba da bude osvešćeno, energizovano, meko. To, nažalost, nije opis tela jednog prosečnog stanovnika planete Zemlje u 21. veku. Ono na čemu mi radimo i jeste „buđenje tela” kroz jezik tanga… a onda se, sa telom, probudi  i duša…

Tango je ples koji se pleše na osnovu osećaja, uz tango muziku, koja ima svoje specifičnosti… Koliko je muzikalnost bitna i da li se ona može naučiti?

Muzikalnost je veoma bitna, jer je muzika velika inspiracija za ples. Ono što veliki broj ljudi ne zna to je da se muzikalnost razvija, da se može „naučiti”. Zapravo, to učenje je otkrivanje potencijala koji već leže u telu, talenta koji je možda davno zaboravljen, ali koji postoji. Ne postoji čovek koji nije muzikalan i ne postoji čovek koji nema ritma u sebi. Mnogi su nam u školu dolazili sa pričom kako imaju dve leve noge (među njima i neki od sadašnjih instruktora u Tango Naturalu), ali do sada niko nije „izlazio” sa istom pričom. Samo je pitanje vremena.

Tango ples je i komunikacija… kako vi objašnjavate tu komunikaciju između dvoje ljudi, koji su se možda  prvi put sreli i videli?

Uh… to je jedna čarolija! O tome se može puno pričati, ali recimo samo ovo: kada se sretnu, na primer, Japanac i Grkinja, oni mogu da se sporazumeju na engleskom (pod pretpostavkom da ga oboje znaju), zar ne? Zašto onda ne bi mogli da se sporazumeju tangom? (smeh) Tango je svetski jezik tela.

Opišite nam koncept sadržaja svojih časova?

Časovi tanga u našoj školi sastoje se od zagrevanja i relaksacije, koji imaju za cilj povećanje osećaja tela i kontakta sa zemljom, vežbi za poboljšanje kontakta sa partnerom, tehničkih vežbi za poboljšanje motorike i koordinacije i, naravno, konkretnih tango tema, koje mogu biti veoma raznovrsne.

Da li baš svako može da pleše i šta je presudno u odluci da se nastavi ili ne nastavi sa plesom?

Iz našeg, sada već veoma bogatog iskustva, apsolutno svako može da pleše. Ono što je najbitnije,  kada su časovi u pitanju, jeste da se uživa u procesu učenja i da se greške ne doživljavaju kao poraz već kao prirodan  put učenja. Kada dete uči neku veštinu, njemu je sasvim normalno da greši i u tome ne vidi ništa loše. Recimo, kada dete uči da skija čak mu je i zabavno to što ponekad padne i treba da se ikobelja iz snega.  Kod odraslih ljudi pad uglavnom donosi osećaj poraza, a poraza zapravo nema: samo je pitanje perspektive… U tangu nema padova kao u skijanju (smeh), ali može da ima osećaja „pada” i tu je najvažnije ne doživljavati greške lično. Kada su u pitanju odlasci na plesne večeri, ključna stvar je socijalizacija. To je još jedna od veština koja se uči na tangu i jedna od najvećih „dobiti” kada je tango u pitanju.

Pored toga što ste osnivači najveće tango škole u regionu, organizujete i  jedan od najvećih tango događaja – Belgrade Tango Encuentro. Već se bliži peti festival po redu, koji se održava u aprilu svake godine. Festival je vrlo sadržajan i svake godine je obeležen velikom posećenošću i dobrim nastupima. Ko nastupa i kakav je sadržaj vašeg festivala?

Na festivalu nastupaju i drže radionice najveća imena argentinskog tanga u svetu. Sa željom da uče od njih, da gledaju njihove nastupe, ali i da se susretnu se sa mnogobrojnim prijateljima, naš festival poseti oko 500 amaterskih i profesionalnih plesača iz čitavog sveta, sa svih kontinenata, kao i skoro 300 plesača iz Beograda i Srbije, što nas je, već veoma brzo nakon prve edicije BTE-a, stavilo na svestsku tango mapu kao jednu od najatraktivnijih tango destinacija i uvrstilo među svega nekoliko najvećih i najpopularnijih festivala argentinskog tanga.  Belgrade Tango Encuentro (Beogradski tango susret) sastoji se od velikih svečanih plesnih večeri, časova, dnevnih plesnih okupljanja, afterpartija, a u planu je i pravljenje sve većeg broja događaja u okviru festivala koji će biti otvoreni i za širu (ne-plesnu) javnost.

Mnogim strancima je dolazak na festival bio prva poseta Beogradu, a  često se mnogi i vraćaju, baš povodom ovakvog događaja. Koliko to utiče na njihovu sliku o nama i zbog čega se najradije vraćaju?

Festival i te kako utiče na sliku koju stranci formiraju o nama! Mi se trudimo da svi sadržaji festivala budu koncipirani tako da pruže maksimalnu udobnost svim našim gostima. Jedna od rečenica koju često čujemo jeste: „Your festival is the user-friendliest festival I’ve ever been to!” U tom kontekstu, slika koja se stvara o nama kao narodu jeste da smo odlični domaćini, otvoreni, vredni i maštoviti. Ne izostaju ni pridevi „lepi” i „nasmejani”.  Najveći broj gostiju nam se iznova i iznova vraća iz godine u godinu šireći dobar glas o nama kao organizatorima, ali i o Beogradu kao magičnom gradu za koji ih vezuju samo najlepša sećanja. Neretko čujemo i izjave: „Oh if I could just move to Belgrade!”, a zasigurno znamo za nekolicinu njih koji ozbiljno rade na tome. Beograd je grad mladosti i budućnosti i često oni koji ne žive u njemu vide to mnogo bolje od mnogih koji tu žive. U ovom gradu zaista postoji puno mogućnosti za lični i kolektivni razvoj i napredak i nadamo se da će sve više ljudi uvideti taj prostor i zakoračiti u njega.

Sa argentinskim parom Bruno Tombari y Mariangeles Caamano, na jednoj od radionica

Pored festivala, tu je i Tango Marathon, koji organizujete za Novu godinu. Koja je razlika između ova dva događaja?

Festivali su veći i, recimo, svečaniji događaji, koji imaju za cilj i plesnu edukaciju, pored ostalog. Maratoni su manji, na njima nema plesnih nastupa i časova, samo ples, ples i ples. Maratone posećuju uglavnom dosta iskusniji plesači, a maraton koji mi organizujemo je poput tango žurke na koju nam dođu dugogodišnji bliski tango prijatelji kako bi proveli novogodišnje praznike u tango-porodičnoj atmosferi.

Budući da ste vas dvoje i životni partneri, koliko je čest slučaj da se na tangu sretnu dvoje ljudi i da kroz ples ostvare emotivne partnerske odnose?

Drago nam je da i na ovo pitanje možemo da odgovorimo iz bogatog ličnog iskustva.  Naime, svedoci smo brojnih divnih emotivnih spajanja ljudi upravo na tangu, i u našoj školi i van nje, brojnih započetih brakova, ali i „tango” beba, koje stižu na ovaj svet u sve većem broju! Znate, kada zaplešete tango sa nekom osobom, vi ne stupate u kontakt sa tom osobom kroz informacije koje imate o njoj/njemu: stupate u kontakt kroz ono što osetite u tom zagrljaju. U životu previše procenjujemo i prosuđujemo i donosimo zaključke na osnovu onoga što znamo o nekom i neretko se dešava da nas te informacije odvedu na pogrešan trag: čime se osoba bavi, gde radi, gde živi, kakav naglasak ima, kako se oblači, koje je škole završila… a kada zaplešemo sa nekim, osetimo svojim srcem njeno/njegovo srce, osetimo kako to srce kuca, osetimo toplinu te osobe i naše telo prirodno odreaguje na to… Zapravo, mi u zagrljaju osetimo pravog čoveka, onakvog kakav on jeste. Ljubavi koje započnu na tangu su najčešće divne, velike ljubavi…

Koliko često nastupate i koji su povodi za te aranžmane?

Proteklih godina naš glavni fokus je bila škola, njen rast u kvalitativnom i kvanitativnom smislu, formiranje tima, koje podrazumeva edukaciju novih instruktora, rad na festivalu Belgrade Tango Encuentro i nekim drugim, takođe veoma značajnim projektima koje smo započeli, a sve to u cilju rasta i razvoja čitave beogradske tango zajednice. U tom smislu, veoma malo vremena nam je ostajalo da se posvetimo svojim nastupima, ali je i njih bilo, u raznim aranžmanima: od otvaranja raznih svečanosti, nastupa na proslavama, do nama veoma važnih nastupa na ulicama Beograda sa željom da približimo tango što većem broju svojih sugrađana. U poslednjih nekoliko meseci počele su da nam stižu i ponude za nastupe na brojnim festivalima argentinskog tanga u inostranstvu i, nažalost, do sada smo morali sve da ih odbijemo zbog obaveza koje smo imali ovde, ali u planu nam je da od naredne godine otvorimo sebi i ta vrata, i to nam donosi novu veliku radost i uzbuđenje.

 Opiši ukratko svoj tango?

Sonja: Moj tango je moj životni put, put rada na sebi, put ljubavi i iskrenosti. Tango me uči da bolje osećam i razumem i sebe i druge, da se nežnije zagrlim i dublje prepustim. Tango mi razvija i razmekšava telo i srce, uči me da prihvatam stvarnost onakvu kakva jeste, uči me da budem U trenutku, da budem U životu… Tango me uči da budem bolji Čovek.

Darko: Tango je jedan divan put ka sebi. Izazovan, zabavan, pun različitih emocija i različitih susreta sa samim sobom. U našem slučaju, tango je i rad na sebi  i posao, što nekad nosi izazove, ali nas u suštini drži nepodijeljenima, cjelovitima. Za mene je tango način koji mi je Bog dodijelio da doprinesem bogaćenju svijeta oko sebe.

Više informacija možete naći na: http://www.tangonatural.com/sr/

Marina Mićanović

Autor fotografija: Marko Đoković