11 jan 7

Na istočnoj strani mosta stoje dvije prilike. Dva čovjeka. Nekoga čekaju. I to podugo – niži od njih dvojice stalno gleda na sat s izrazitim negodovanjem. Nije mu svejedno. Viši stručno odmjerava rijeku.

 

– Kasni, stoka.

– Ne kasni. Nije još vrijeme.

– Ja kažem da kasni.

– Ti žuriš. Ne žuri.

S druge strane mosta neka crna figura silazi s autobusa i užurbano korača prema njima. Čovjek srednjih godina, neobrijan, pretjerano mršav i neprirodno žustrih pokreta.

– Eno ga.

– Vidim.

Prilazi im i usporava. Odbija pogledati pravo u njih.

– ‘Večer.

– ‘Večer. I?

Pruža im plavu kovertu bolno se cereći. Niži zaviri unutra.

– Š’a je ovo?

– Nije moglo više.

– Š’a nije moglo više?

– Nisam uspio. Tr-tr-treba mi više vremena.

– Vremena? MRZIM kad neko kasni!

6:59

 

Niži izvadi pištolj iz kaputa. Viši se umiješa.

 

– Halo, nemoj ovdje. Dedera, smiri se. Smiri se, opalit će.

– Nemojte, nemojte, molim vas…

– On mene moli? On mene moli?! Ti misliš da se mi zezamo?!

Suha prilika se poče približavati.

 

– Ostani tamo, stoko!

 

7:00

 

Pucanj.Viši i niži se prepadoše.

 

– Bokte. Mazo.

…

– Ne mogu.

– Razumijem.

– Ne razumiješ. Ne mogu.

– Razumijem. Ti si premlada.

– Mislim, ne mogu se ni o sebi brinuti.

– I imaš čitav život pred sobom. Bit će vremena za djecu.

– Tako je.

Bazdi na medicinski alkohol. Kako mrzim ovaj miris! Užas! Ne znam zašto čekam ovoliko. Čeka li i ova žena ovdje isto to… što i ja? Čovječe, ne mogu to izgovoriti ni u sebi. A…a… Prekid… Ne ide. Pa operisala sam krajnike. Ovo je slično, je l’ da? Samo što nije ni približno slično.

6:59

–  R__! Možete ući!

K’o na pokretnoj traci… Ja… zaslužilo je više poštovanja, zar ne? Nema nazad, je l’ da? Posao? Radit ću dok budem mogla. Naći ću još nešto sa strane. Prijateljice? Koga briga, svakako su kolektivno glupe. Stan? Snaći ću se.

–  Gospođice? Gospođice, kuda ćete?

7:00

Kredit? Koga briga? Koliko bebe uopće jedu?

– Gospođice, čujete li me? Platili ste. Gospođice! Stanite!

Roditelji? Ma, nek’ ide dođavola. Kako su me pravili, dobro sam i ispala.

– Gospođice!

…

Prosječan stan u prosječnoj stambenoj zgradi. Prosječni baba i deda u primaćoj sobi. Na kauču do babe prosječna stara mačka. Na starinskom televizoru odgrnut milje. Svojedobno ga je deda masno platio. Jedan od prvih kolor-televizora. I dalje je ubijeđen da su ga oderali. Šta ćeš. Tehnologija.

– Skoro će sedam.

– Pa šta? Aha. Sedam.

– Dnevnik.

– Aha.

– Jesi gladan?

– Jok. Jesu jučer rekli šta za penzije?

– Nisam čula.

– Pa stalno ti tandrka radio.

– Čekam da čujem kakvo će vrijeme.

– Ccc, moja ti.

6:59

 

Baba se zagleda ispred sebe u televizor. Pa skine naočale.

 

– Ne vidim više slova s ovim čudom.

– Pa kad stalno buljiš u križaljku. Ja ti fino kažem upali svjetlo – kakvi – ti najpametnija.

– Sjećaš se kad sam ono isheklala?

– Koje? Aha. Sjećam se. Čekaj. Zar nam to nije poklonila tvoja mati kad smo kupili TV?

– Nije, nije. Ja sam ti rekla da jeste. Mislila sam da nećeš dati da ga stavimo ako kažem da sam ja. Mamu nisi smio odbiti.

– Što bih ja napravio takvo nešto?

– Da ne kupi prašinu.

7:00

– Ne bih, časti mi. Neka si. I treba.

Baba se nasmije. Uze daljinski.

– Sedam je. Sad će dnevnik.

– Neka ga. Nek’ čeka. Haj’mo mi kafu.

– Hajde.

…

Gotov sam. Znači, nema me. Znači, do grla sam u septičkoj. Što mi je ovo trebalo? Pa upiši fakultet, konjino! Da. Upiši. Sad sam fino mogao ovce čuvati. I za to treba fakultet. Glupi ispit. Glupi, glupi, glupi, glupi glupane. Gluperdo. Znači, ne kontam. Predispitni traumatski poremećaj. Garant postoji. Joj, čime se ja smaram, umjesto da učim! Nikad ništa od tebe! Fuj! F U J!

6:59

Odoh leći. Ne mogu. Matere mi moje. Ne mogu… ne… Ko je sad?!

– Halo?

– Hej, sine. Šta ima?

– Ništa. Evo učim – sutra ispit.

– Aha. Neka, neka samo uči. Zovem te kasnije.

– Ok. Hajd’.

7:00

Moram. Ne valja lagati. Starog pogotovo.

…

U skučenom potkrovlju dvospratne kuće (jedne od rijetkih u centru grada) se zgurilo stvorenje nalik čovjeku, dugačkih krakova, buljavih očiju i začupane kose. To čovjekoliko stvorenje već neko vrijeme pohodi gradom svake večeri u isto doba, ide na isto mjesto, istim putem.

Ne može bez onoga što je na stolu. Odnosno, onoga što je preostalo od onoga što je bilo na stolu. Ne može. To čovjekoliko stvorenje svaki dan vodi opsežne rasprave samo sa sobom o prirodi svog čina i da li bi trebalo da prekine sa svojim, po svemu sudeći, autodestruktivnim ponašanjem.

Ne nalazi odgovora. Previše je argumenata na obje strane. A kad se diskusija zapetlja previše, ono jednostavno ode po još onoga o čemu pošten svijet ne priča. Tada dolazi do restarta sistema. A novi dan vrti istu dilemu. Pokvarena ploča. I tako ukrug. Stvorenje se obrće oko toga, oko sebe, zajedno s potkrovljem, zajedno s gradom, zajedno s univerzumom u čijem centru se neupitno i isključivo nalazi to.

Kad ga nestane (a nestane ga svakog dana), loše je. Zapravo, gore od toga. Izuzetno loše. Stvorenje dobije neku vrstu napada. Krakovi se počnu grčiti, oči kao da žele pobjeći iz glave pa izgledaju još veće, a zidovi potkrovlja (na koje sigurno djeluje magija koju to posjeduje) se stješnjuju oko stvorenja gušeći ga nemilosrdno. I tome nema pomoći, nego ide po još.

Kad ga ima, ne valja ni tad – stvorenje je potpuno bespomoćno. Može samo posmatrati kako se ideje, argumenti, zamisli kojima je tog jutra pobjeđivalo u raspravi brišu. I to nije prava tuga, nego neka prekrasna tuga – stvorenje se počne smijati. Eto, tako to djeluje – prisiljava stvorenje da se smije vlastitom porazu i propadanju, bez kraja i konca. Ali ne danas. Danas je drugačije.

Danas je stvorenje sebi obećalo da više nema odlazaka po to. Bezumnog tumaranja po ulicama. Nema. Treba samo izdržati dok ne prođe najgore. To je sve. Samo jedan dan.

 

6:59

 

Neko je sav zrak iz prostorije nekud odvukao. Stvorenje ne zna gdje, pa izgleda kao da se guši. Brzo! Brzo! Počinje napadaj. Kraci se grče. Oči više ne mogu treptati. Kao da se trude da ostanu budne – ili su možda predugo spavale?

Ta-dum, ta-dum, ta-dum! Udara srce – u petama, u glavi, u nogama. Pokreni se! Nazad na ulicu!

 

– NEĆU!

Postaje neizdrživo. Potkrovlje se sklapa. Brzo! Do vrata! Valja pobjeći! Ali, gdje su vrata?! Maločas su bila tu!

 

– Dobro! Dobro! Pusti me napolje!

(Odozdo se čuje lupanje i dreka: „Tiše, da ti ne bih zvala policiju! Prokleti ovisnik…“)

 

Dobro, ako insistiraš. Evo. Ključ je na stolu. Vidimo se uskoro. Nemoj dugo.

 

7:00

 

I tako svaki put.

Ništa. Sutra će ponovo pokušati.

 

…

S istočne strane mosta šeta par s malom djevojčicom. Izgledaju skladno. Prava porodica.

Mala drži roditelje za ruke, istrgne se, otrči do željezne ograde na obali, pa se vrati.

 

– Baš nek’ smo danas krenuli s ove strane. Dodijalo više – svaku večer isto.

– Vala baš. Nagledala sam se izloga s druge strane mosta. Ovdje je nekako mirnije.

– Nema puno svijeta.

– Neće još. Rano je. Nema još sedam.

– Nemoj predaleko, hej!

Mala trči od ograde nazad roditeljima.  

– Pazi, znaš da ne znaš plivati.

– Tataaaa, ima ograda.

– Nemoj daleko.

Djevojčica opet otrči.

– Što si se ti to zamislila?

– Ma, vidi kako brzo raste. Još malo i prerast će krevet.

– Stvarno? Trebamo joj kupiti veći.

– A šta ćemo sa starim?

– Ne znam. Baciti. Ma da, nemamo ga gdje gurnuti.

– Mogao bi nam poslužiti.

– Za šta?

6:59

 

– Pa, kad nam neko dođe.

– Misliš na goste?

– Ne, mislim na djecu.

– Otkud sad to?

– Pa eto, možda ranije nego što misliš.

7:00

– Šališ se?

– Ne šalim. Trudna sam.

Mala je iznenada zastala kod ograde.

 – Tata, vidi, čiko pliva!

 

Autorka: Dea Paljević

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „7“ posebno je pohvaljena na konkursu „Promena“).