06 jun Umetnost usiljenosti

Hajde prvo svi stojeće ovacije za usiljene. Ustanimo.

 *clap, clap….clap*

Vi (usiljeni) znate (valjda) zašto to radite.

Ne mislim ja ovde na onu usiljenost kada se npr. usiliš da malo posediš sa gostima, rodbinom iz belog, ili bar malo svetlijeg sveta. Pet do deset minuta – dovoljno. Ne ispadneš asocijalan, otpadnik od društva, vanzemaljac, a neretko tu kapne i neki dinar, dolar, „evar”, pa kontaš – vredi truda. Ajd’, to razumem. I roditelje, i rodbinu, što bi rekli – „ispoštuješ”.

Ne mislim ni na onu usiljenost kada se, poslednjim atomima snage, osmehneš ženi iza stakla, dok sedi u udobnoj stolici šalterskog trona, koja je uprkos opisu joj posla, vidno nezainteresovana za interakciju sa smrtnicima. Ali usiliš se, pa se osmehneš. Iz revolta, samo da „Atili” bude žao što je ljudskost, i manire, izgubila. Iako u dubini duše znaš da na nju ovaj potez obrnute psihologije neće imati, ama baš, nikakav uticaj. Usiliš osmeh, ko zna…možda jednom doživi prosvetljenje.

To je ta mestimična i povremena usiljenost. Normalna, tako reći.

Nego mislim na usiljenost radi usiljenosti, čoveče dragi.

Ima čovek, s vremena na vreme, priliku da se sretne sa takvima. Mene zadive (“zadive”). Gledam, slušam, i ne verujem. Odakle, bre, crpe snagu…? Kako? Zašto?

Posmatram i, u glavi, elaboriram: Dakle, subjekat nema svest o usiljenosti svog ponašanja. Verujem, u početku, sve je stvar vežbe. Uloži se napor, pa se ranije teško izvođenih deset trbušnjaka, kasnije sa lakoćom odradi. Tako i sa ovim. Vežba postane rutina – usiljenost postane ponašanje. Ima smisla (ima?). A šta je onda, sto mu usiljenih osmeha, razlog za to čarobnjaštvo? Mislim. Kopam po mislima. Kopam po mislima. Mislim. Da nije nedostatak pažnje u pitanju? Možda želja da se bude savršen? Ili želja da se izgleda savršeno? Da bude dopadljivo?  Subjekat je, kao, lepa slika. Ljudi mu se, kao, dive. Šta? Baci se pokoji osmeh, kad treba, na silu. Zauzme se pokoji socijalno adekvatan stav, kad treba, na silu, i eto privida.  Kao, tu je harizma, ali nije tu. A opet, zašto se hoće ostaviti takav dojam – viši ciljevi; radi zapaženosti; da bi bio obožavan, prihvaćen…voljen?

Uf, neee…što kopam, kad znam da se na kraju uglavnom rastužim. Šta mi smetaju. Neka ih, neka usiljenih. Nije ni njima lako. Daleko od toga da su oni pretnja našem bezgrešnom društvu. Imamo mi prepredenijih i opasnijih na izvoz. Nego, ja nešto ne preferiram to…tako. Zato i zastadoh na trenutak da analiziram fenomen. Znam, znam, nismo ni mi analitičari posebno omiljeni. Sa druge strane, ne poznajem nijednog analitičnog, čiji je cilj da bude omiljen. To, jednostavno, i nije moguće, jer prvo isključuje drugo. Kad smo već kod analize.

Prestajem sa elaboracijom i razmišljanjem – Misli mi promenile pravac, kao i noge, u stvari, čitavo telo mi se lagano okrenulo za 180 stepeni, pa smo subjekat i ja, svako u svom svetu, izvan sveta ovog drugog. Pošteno.

A ta svrha i to. Cepidlačim. Pa ne mora sve imati neku svrhu i smisao.

Who cares, anyway!

Autorka: Zvončica

Foto: pinterest.com, flickrl.com