17 dec 21 plotun

– Čoveče, ova stanica će večno mirisati na ustajalo pecivo – teško sam  disao dok sam skidao kaput. Šta to piješ? – nastavio sam dok sam se smeštao na metalnu stolicu stare kafane na autobuskoj stanici.
Marko je sedeo naspram mene, nije mario što napolju pada kiša i što je temperatura pala ispod nule.
U dugom, crnom mantilu, prekrštenih nogu, vrteo je čašu u krug. Ispred njega su stajale neke strane cigarete, jedna od njih je gorela u piksli. Prišao je konobar i pitao me šta ću da popijem. Pogledao sam Marka, on se samo nasmešio i rekao:
– Viski, to gospoda treba da pije, zaboravljaš.
– Jeste, ali gospoda ne pije na autobuskoj stanici. Meni daj duži s mlekom – rekao sam zbunjenom konobaru i izvadio cigaretu iz tek otvorene paklice.
– Ih, kakvu, bre, ovo zimu imate, ne zna čovek ujutru kako da se obuče – progovorio je podrugljivo.
– Eto, mi to tako namerno da bi zajebavali skotove koji dođu iz toplijih krajeva, da leče savest – uzvratio sam istom merom.
– Dobro, mani sentiment; reci mi, šta ima novo?
Bio je nervozan. Imao je bar sedamdeset godina, a izgledao je kao da sutra puni šesnaest. U ruci su mu se smenjivale čaša i cigareta, kao da je jedva čekao da ode.
– Sve je novo, ne znam odakle da počnem. Ženim se ove godine.
– Već? Ja sam mislio da si ti u srednjoj školi!
– Odrastao sam, Marko. Za tri meseca punim dvadeset devet.
– Au, čoveče, nisam znao. Ja sam u tvojim godinama branio prvi doktorat.
– Znam, upućen sam.
– A reci mi, imaš li ti nešto da okačiš na zid?
– Misliš neku lepu sliku, možda tvoju?
Konobar je doneo onu kafu i gledao me nekako namršteno. Kao kada vidiš nekog na ulici da priča preko telefona, ali nosi onu bežičnu slušalicu, pa nisi siguran da li je lud.  Okrenuo sam se i video da je kafana brzo postala mnogima sklonište od vetra i kiše.
– Ne, znam da nemaš mojih fotografija. U stvari, verujem da imaš bar onu jednu, kad sam bio mlad.  Mislim na priznanja.
Uzdahnuo sam nezadovoljan što čujem to pitanje.
– Imam par diploma od Citroen kluba Srbije.
– Šta ti je to?
– Vozila, Citroen, jako popularan brend automobila – pokušavao sam da skrenem sa teme.
– Bože, nikad nisam vozio te gluposti, mislio sam da nećeš ni ti.
– Znam, Marko, ti si imao vozača i bio sam na zadnjem sedištu, a ja se vozim sa porodicom.
– Opet sentiment. Nemoj. Šta još?
– Postao sam Crna Ovca godine.
– A što se tiče nauke?
– Što se nauke tiče, naučio sam da ne verujem ni sebi na prvu loptu. Nisam kao ti, Marko, shvati to. Meni znanje i priznanje nisu iste stvari. Više cenim ono prvo, od ovog drugog.
Prebledeo je u sekundi. Kosa kao da mu je izgubila sjaj kada sam izgovorio tu rečenicu. Onaj šesnaestogodišnjak je postao starac u deliću sekunde.
Zapalio je još jednu onu čudnu dugu cigaretu i povukao dim, prelazeći pogledom od mojih laktova i dlanova stegnutih oko cigarete, do visokih zalizaka iznad mog čela.
– Vidim, imaš kosu na mene – prokomentarisao je ponovo podrugljivo.
– Imam. Imam i tvoje oči.
– A…?
Nije dovršio rečenicu, samo je prstom pokazao na grlo.
– To sam operisao pre par godina. I preživeo.
– Jesi li još nešto nasledio od mene?
– Migrene, ali one su sve ređe od kako sam izgubio glavu.
– Čudan si. Nikada ne bih rekao da si moj.
Okrenuo se ka šanku polako i video konobara kako prilazi. Nagnuo se preko stola.
– Dobro, je l’ ostalo nešto ovde za mene? – upitao me.
Nisam osećao ništa prema njemu više. Na početku našeg susreta, bilo mi je krivo što me je napustio. Osećao sam se unakaženo, emocionalno i psihički. Na samom kraju, samo sam čekao da konobar donese račun i da nastavim sa svojim životom.
– Ostao je dvadeset jedan plotun, Marko.
Ustao je sa stolice i strpao cigarete u džep. Nije ništa govorio, samo se smešio.
– I to ću ti jednom pružiti. Posebno onaj poslednji – nastavio sam sa teško opisivim zadovoljstvom.
Konobar mi je prišao sa leve strane i bojažljivo upitao:
– Gospodine, malo nam je gužva, a pošto sedite sami, da li je u redu da neko sedne za Vaš sto?
– U redu je… – pogledao sam u pravcu izlaza iz kafane, i povikao:
– Marko!
Ali nije ga bilo. Okrenuo sam se ponovo ka konobaru i pitao:
– Je l’ imate neki viski ovde?
– Nemamo gospodine, jedino rakiju ako želite – odgovorio mi je zbunjeno.

Kada neki tuđi ljudi napadaju tvoje srce, čine to spolja, i, čak kada su spremni da te unižavaju do krvi i kada se to čini kao najveći bol na svetu, samo je mala ogrebotina.
Kada neko tvoj to radi, napadne ti srce iznutra, seče mu šavove. Osetiš neko blago i toplo golicanje, i, mada se čini da nije ništa, ti šavovi nikada ne dobiju na kraju nazad onaj čvor koji ih drži zajedno.
Izašao sam napolje. Kiša mi je zapljusnula lice i mogao bih se zakleti da sam u praskanju bara i truba nervoznih vozača čuo Markov smeh.
Obrazi su mi se razvukli u osmeh. Njegov.

Autor: Željko Jevtić

Fotografija: Milica Đuričić