Ne mogu nam kilometri ništa. Neka se račvaju putevi, ukrštaju autobuske linije i vozni redovi. Mi smo uvek na istim talasnim dužinama. Grlimo se nebom kao hit nedelje na radiju. Umemo i dalje da se poljubimo mislima. Ne mogu nam kilometri ništa. Posebno što ih ima...
Večeras, na kružnom toku nekog mesta, čije se ime lako zaboravlja, ugledala sam njih. Iza mene ostaje veliki grad, u koji ću se ujutru vratiti, a ispred mene neki dečak, u bermudama, zaviruje u autobus koji je tek pristigao na stanicu. Nekog traži. Moj se zaustavlja,...
- Iz svake tvoje reči koju sam pročitala izbija očaj – napisala mi je u poruci na fejsbuku. Nisam znao šta da joj odgovorim. Skinuo sam gaće i izdrkao na njen album sa slikama „Skiatos 2016“. Puno se promenila od tada. Razlika je bila vidna....
Da se budimo zagrljeni isprepletanih tijela, emocija nasmijanih lica i rumenih obraza. Da obrgliš svaku moju nesigurnost i strah svakog puta kada me surovi svijet dočeka van, uhvati za rukav I počne da broji godine, upoređuje, ukalupljuje, osuđuje.. Želim da jedine godine koje mi brojimo budu one zajedničke u kojima se rascvjetavamo poput pupoljaka iz dana u dan...
Pravi blues počinje Tek kada prestaneš da čuješ svet Baš oko 4 ujutru Divan prizor tišine. Pravi blues je ispljunuta istina O životu koji nam preostaje. Zaista boli. Crnci iz Nju Orleansa Spokojno spavaju Njih je mučilo samo ropstvo pamuk i bol u leđima Mi imamo tehnologiju Novu vrstu zarobljeništva I nikad nismo bili usamljeniji Leđa nas bole od...
Razmičem zavese i presvlačim ovaj izbledeli petak u boje tvog prisustva. Nađoh sebe ovde izgubljenog, nasumice razbacanog, naopako razapetog kao arhitektura na brzinu skicirana. Kada bi samo znali oni što slute koliko je ovde tišine na jednog tamo cvrčka, koliko je na tvom obrazu pega na jednu gore zvezdu, koliko je ovde teskobe na jedan tamo beskraj. Samo ti možeš da objasniš zašto tvoje srce kuca ovako nakalemljeno u...