Kad praviš tati sendvič, Ti sve osim sendviča praviš I u taj sendvič staviš Sve čime bi otac mogao da podglavi Tmurnost pariskih ulica I grubost lica Koja ne ustaju u prevozu; Kad tati sendvič praviš Ti u taj sendvič staviš Mladost da ne primeti Kako su majka i on već stari. Kad tati sendvič praviš, Ti...
Danas ti nisam rekla da te volim. Pao je sumrak – odjednom, kao da je sumrak zvezda padalica – i nešto me je štrecnulo ispod levog rebra. Danas ti nisam rekla da te volim! Otkad se to može?! Danas ti nisam rekla da te volim i...
Prtljag si koji nosim sa sobom Gdje god da krenem Iako ne znam šta ćeš mi Ni šta bih sa tobom. Vučem te po mokrim trotoarima, Oronulim ulicama sjećanja I svim odavno napuštenim mjestima. Ponekad poželim da te spustim, I umornu dušu na tren odmorim, Ali plašim se da ćeš se isprljati, Pa te tako...
Rogobatna i tamna u svakoj namjeri da bude dio nas. Vuče se, veže lancima, donosi nemir i stvara neku čudnu težinu na vlastitim prsima. Opet mi je pod kostima duboko urezala hladnoću i strah. Ponovo u njoj učim hodati, stvarati i živjeti. Toliko sam dugo...
Da kiša ne pada, cveće nikad ne bi raslo. Svet se svodi na princip domina. Kad samo pomislim da radeći neke stvari izazivam neke druge, treće, pete stvari, shvatim da je isto. ,,Da nisam ovo, onda ne bih ovo’’. Da se naši roditelji nisu našli, ne bi bilo...
Nikad nisam razumela taj „udaram ti čežnju“ impuls među ljudima. Zašto bi želeo ikoga da udaraš? I to čežnjom. Čežnja je nešto nežno, paučinasto i penasto što ima jak zagrljaj. Opsedne te celog i bez udaranja. – Ti to ne možeš da shvatiš, ali to je...
Nije bitno kada, gde i ko. Svi smo bili povređeni. Mada, ni to nije prava reč. Razočarani. Iznevereni. Svakome se od nas, bar jednom desilo da polaže nade u nešto, zapravo u nekoga i uloži sve svoje najbolje. Stavi na sto ono što jeste, što...
Inspiracija u meni je mrtva. Trulež jednog pisca nagriza zdravo tkivo i širi se poput gangrene, pleni i osvaja, pretvara telo u voštano crnilo. Oblećem skučeni dnevni boravak, povremeno bacajući pogled na trg katoličke porte. Ispunjen je grajom, poznatom, belom bukom. Na noćnom stočiću, Dostojevski i porcelanska šoljica...
Dvadeset i sedam godina čekam ovaj dan. Crne pantalone na ivicu, crna rolka i blejzer. Formalno crveni karmin i stroga punđa. Salonke, siguran hod od mene do željenog. Govor spreman. Bitno da mi veruju jer je svako slovo tog govora precrtano i docrtano nebrojano puta....
Uselila si se u mene. Kao otužni emigrant Dobivši azil na dve suze i osmeh. Potom si mi okupirala srce. Kad sam pomislio da nije pametno Bilo je kasno da povratim suverenitet. Isuviše autonomije su pokupili Tvoji prodorni pogledi Rušeći barikade i bodljikave žice. Kupidonovo pravo je presudilo u tvoju korist, A nebeski sud pravde...