Arhiva: decembar 2018

počinjem ovaj zapis ubeđen da neće imati kraj dan siva ko utroba kita koji je progutao Pinokija i na sred ledene...

Ti si jedina poezija Koja se udiše Slagalica koja se sklapa Nasumice Ti si moj oćutani odgovor Nadobudnom učitelju Koji prekorava...

U vlastitoj bradi spremio sam serum smirenja zaplet dodira i ponešto topline. Malo prostora za tvoje dlanove. Onu klupu iz parka...

Znaš zašto si jaka? Zato što nemaš, pred kime da budeš slaba. Ne znaš da se slomiš, među slomljenima. Ni da...

Da Živimo gde Uvek je Proleće i Polja škrabaju šansone, Da Budimo se Kada Ne moramo, da Do nas Dopire Lavanda...

– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš...