Kasaba je mirna, maglovita kotlina Na vetrometini kuknjave kasablja Kasablje je (pogađaš) osoblje kasabe Jer svaki pobrojani postoji Samo dok služi svome kasabinu Kasabin je uvek jedan A kasablje liči ko mućak mućku Ako laješ preventivno I ujedaš onoliko koliko laješ Odgovoran si prema sebi i kasabi I bez pitanja tvoj odgovor je uvek tačan Drži...
Nedelja popodne. Grmljavina. Povremena kiša. Dvadeset i šest stepeni u sobi. Da li da uključi klima – uređaj? Ne, traćenje struje. Okupao se i proverio Fejsbuk. Poznanik je postavio oglas. Pitanje. Želeo je da oslobodi prostor i rasproda stare „Politikine Zabavnike“. Izdanja iz 2015. godine...
Svaka dečakova kost je sahranjena na različitoj morskoj obali. Vetrovi koji ih gule stvaraju zvuk violine preko čijih se žica svira prstima. Njegove kosti izranjaju iz vode. Poput stena kad se približi oseka. Pesma kostiju leti preko talasa, uspevajući da ni u jednom trenutku ne...
Otputovati na dno sebe i nikad se ne vratiti i nikom se ne objašnjavati. Otići daleko, daleko u prostore bez vremena, bez sata, bez moranja, bez očekivanja. Pobjeći tako daleko da se prepadneš od slobode; otprilike da vidiš, da čuješ i udahneš miris vjetra, dah vode. Otprilike da osjetiš najtananiji zvuk i da se prepustiš koraku ulice koji navodi na...
Kada si otišao, Ja sam sela na, odjednom, neudobnoj fotelji i krenula sam da čitam. Otvaranju knjige je prethodio uzdah, pa pokušaj da udahnem najdublje. Zatim odustajanje od tog napora koji je u samom procesu dubokog disanja nekako uspinjao suze. Kada si otišao, Zinula sam da protegnem vilicu. Napravila...
"Kreativna sinergija" je program offline i online kurseva kreativnog pisanja namenjen piscima, blogerima, novinarima, scenaristima i svima koji se profesionalno ili iz hobija bave pisanjem i žele da ojačaju svoj kreativni potencijal, kao i onima bez iskustva, ali sa snažnom motivacijom da ovladaju veštinom pismenog...
Pisala bih, A onda se sruši Monotonija na sunce Pa nemam riječi I ne znam za stih. Rekla bih vam O tome kako sam postala Sijenka čovjeka, Kako nemam volje, I koliko su dugačke Izbjegličke kolone Svjetlosti iz mojih ćutanja, A vi ne biste shvatili. Obojila bih Ceste u žuto, Posula cvijećem Milošev trg, Ali vas neće biti tamo, I svi putevi Vode...
Bio je to jedan od lepših trenutaka. Krov zgrade, kafa, prepuna pepeljara, fotografisanje i knjige, lutanje po gradu. Gotovo da sam mogla da nas zamislim u toj garsonjeri na petom spratu. Kako čitamo poeziju, kako mi grizeš usnu, kako se žvrljamo bojama, kako kuvamo zajedno i gledamo...
Hej Miško! Skoro će godinu dana da nema nas. Puno toga se izdešavalo u tih godinu dana… Puno previše toga! Ali odrasla sam! U to sam sigurna! Kada si otišao, pomislila sam kako je to nešto najgore što mi se ikada desilo. Slomio si me. Od svih...
U meni spava ceo milion neispričanih priča za tebe. Imam onu o čoveku što je proveo pet godina u zatvorskoj samici, sećaš se? Pa onu o dve medicinske sestre. Pa onu o studentima bez para, pa onu u kojoj se šetaju Momo Kapor i Isidora...