Mi smo fantazija Zagaslih ljubavnika Cigareta koja dogoreva Na beloj posteljini Prigušen plač u začeću Žar-ruka Koja se pred dodir U pepeo rasipa Mi smo san o letu Ptice u bari Plamen koji seče oko Do suza Voda koja do neba Probija tlo Potok koji pred počinak Crnica ušuška I gle, ponovo sviću Lunine noći Moj pohaban kaput Tvoja svilena pelerina Modra stopala Na vrelom asfaltu Suprotni...
Zakopčavaš poslednje dugme na košulji. I gledaš kako nespretno češljam kosu, dok sanjam o nekoj priči. U kojoj se ne poznajemo. Tako izgubljeni. Zaneseni. Čekajući neke druge ljude, koji će nas voleti. Sebično, tajno. Koji nas nikada neće pitati šta nas je bolelo dok smo ispijali Dom Perignon u napuštenoj zgradi na periferiji grada. Koji nas neće grliti...
Ne prođe ni dan a da na tebe ne pomislim I u molitvama te pomenem često Jer brinem se za tvoju promrzlu dušu Strah me da ćeš ostati sam Da nikom dozvoliti nećeš da ti priđe I da će sve ono što u sebi nosiš Progutati užasna praznina oko nas. Plašim se...
Tražim te u drveću koje veselo maše svojim zelenim lišćem odajući počast Suncu Tražim te u vodi koja svojim hukom stvara neobičnu sonatu posvećenu Posejdonu Tražim te u svakoj vlati trave koja svojim zvonkim smijehom privlači bubamare i svice Tražim te u cvijeću koje se na vjetru njiše igrajući svoj čudan ples s leptirima Tražim te u planinama kojima se prolama eho svih...
Trošim dane uzaludno i čini mi se kao da ne postoji način da to promenim. Nemam vremena, nemam novca. Zaglavljena sam sa poslom koji ne volim. Nemam drugi izbor, nemam čemu da se nadam. Izgubila sam na težini. Imam osećaj kao da ću poludeti. Znam...
Hoću Da dok kopaš taj put do mog srca Te crna zemlja sa leđa zatrpava Da zauvek ostaneš tu. Svakim kubnim centimetrom Te crne zemlje da ostaneš prikovan za moje bele grudi. Hoću Da osetiš kako je ležati U čeljustima nemilosti jedne ljubavi U čeljustima zveri koja razara Tvoju utrobu na sitne krvave komade Tvoje sve što...
„Ne mogu. Znaš zbog čega. I znam da razumeš.“ To su reči o kojima razmišljam već nedelju dana. I evo, ponovo šetam starim ulicama Beograda i razmišljam o tom svom prokletstvu. Razmišljam koliko je teško biti srećan u ovom usnulom životu u kome nailazim na prepreke...
Ona se budi, negde oko podneva. Kad se sunce čvrsto pozicionira, na sredini neba. Budi se lagano, i dugo. Ponekad se to i do večeri otegne. Samo izviri da vidi zalazak, i vrati se u krevet. Budi se ona i u zoru. Uglavnom vikendom. Kad svi drugi spavaju. Voli da jutro samo njoj pripada. Sveže, prohladno i maglovito, dok sunce još...
Hodam tvojom ulicom koja već odavno nije tvoja. Prolazim pored tvoje kuće koja više nije tvoja. Jer ja sam ti. Tvoj svakodnevni put sada prelazim ja, šest godina kasnije. Tvoje tadašnje misli i ponašanje, Sada nosim ja Jer ja sam ti. Sagradio si moj put, i izgubio si svoj. Sada imaš drugu ulicu i drugu kuću A ja imam tvoju...
Dragi, Ja sam skitnica Ne usuđujem se prljavim rukama Dodirnuti čistu ljubav Ja sam djevojčica sa šibicama Prislonjenog lica uz staklo izloga U kojem se skupo prodaje sreća Promrzla od snova i nadanja I vjerovanja u sretan kraj I divlji sam izgubljeni tarpan Koji sam luta stepama I krije se od krda koja ugleda I sam čeka...