09 jun 13. februar

13. februar 2016. godine (jutro)

6.30č

Kalina je bunovno nasula vodu u džezvu i po ko zna koji put uključila pogrešnu ringlu. Nije imala energije za nervoznu reakciju. Samo je mirno zurila u nezagrejanu tečnost, a potom je pogledala na krevet iz koga je izletela kao po naređenju, a tamo – Dušan je spavao sa leve strane postelje mirnim snom pravednika. Iznad njega na vratima ormana bila je okačena odevna kombinacija za radni dan. Pomislila je kako odavno nije uključila kreativnost u svoje odevanje. Njeni dani su se otaljavali, jedan za drugim u istosti – kafa, cigareta, tuširanje, autobus, buhtla sa džemom, posao, posao, posao, posao, autobus (ponovo), snažan Dušanov zagrljaj, par reči, pa krevet i tako dan za danom.

6.47č

Autobus iz Užica je polako ulazio u prestonicu. Violeta je kroz prozor osmatrala monotonost Žarkova. Svako njeno putovanje bilo je svojevrsno prevrtanje života po glavi. San nije bio očekivani ishod, a za sat vremena mora nenaspavana da polaže ispit.

Da li je moguće da su njena osnovna životna okupacija muškarci – pomislila je. Željno je iščekivala da na hodniku fakulteta vidi Andreja. Scenario je već bio isplaniran – krajnje nezainteresovano će mu uputiti pozdrav, a nakon ispita on će joj ponuditi šetnju kejom; posmatraće reku, pričati o neobavezujućim temama, povući koji dim marihuane i zatim se poljubiti.

7.09č

Sunce je brzopotezno osvetljavalo sve ispred sebe. Beograd je oživljavao, ako je ikada bio u stanju mrtvila. Jovan je posmatrao sa terase povlačenje tame. Uvukao je dim cigarete i polako ispijao vino iz zanimljivo dekorisane čaše.

Ovo jutro je bilo posve drugačije od ostalih, jer on nije ni spavao, a zoru je dočekao u tuđem stanu. S prestonice pogled je ustremio ka imenjaku. Nije znao boju njegovih očiju – da li su plave ili zelene. Ovo koloritno neznanje moglo je najbolje okarakterisati odnos dva Jovana – daltonizam situacije.

7.23č

Sanja je nežnim potezima ruke budila malu Anu – Vreme je za vrtić. Poluotvorene oči isijavale su nelagodu i nezadovoljstvo – Ali ne žejim da idem. Hoću da pavam. Mojim te, još samo majo.

Da, najteže je napustiti toplinu kreveta i prepustiti se neizvesnosti dana. Sanja se setila buđenja u detinjstvu. Još samo pet minuta i moramo da te spremimo. Danas je predstava. Hajde – izgovorila je sa odglumljenom poletnošću u tonu i krivicom. Osećala se kao rušitelj bezbrižnog detinjeg sna.

7.34č

Mlaz vode je budio svaki deo Kalininog tela. Kroz paru je nazirala svoju nagu figuru u ogledalu i odsjaj crvene razbarušene kose. Da, to je bila ona, ali u svojevrsnoj zamagljenosti života. Da to sam ja – prošaptala je. Osećaj samoprepoznavanja nije bio prisutan.

Uz još vlažnu kožu se lepila nekreativna odevna kombinacija. Krenula je ka vratima i još jednom pogledala usnulog Dušana. Načinila je jedan korak nazad u potrebi za preokretom.

 Tek navučenu odeću brzo je strgla sa sebe i ponovo navukla spavaćicu. Poljubila je svog muškarca i čvrsto se pribila uz njega. Dušan je promrmljao – Šta to radiš? Prebacila je njegovu ruku preko svog struka i samouvereno odgovorila – Razbijam šablon.

7.58č

Pitanja su se kotila u Violetinoj glavi – Zašto sam ga upoznala? Koja je njegova uloga u mom životu? I šta on želi?

Muškarci su za nju bili neiscrpan izvor pitanja, ali Andrej je bio ogromna enigma. On je prvi pred kojim nije osetila svoju žensku moć. Želela je da prepozna njegovu nesigurnost, izraženo stremljenje da je osvoji, ali on je nekako samo bio tu – bez poteza, izjašnjenja, bez slabosti.

Autobus je ulazio u stanicu, a pitanja su prestala da se množe.

Violeta je sela u obližnji kafe.

Ispit je za sat vremena.

8.12č

Jovanov fokus više nisu bili ni prestonica, a ni imenjak. Posmatrao je belinu zida ispred sebe i poredio ju je sa izborima u životu. Da li bezbojnost ukrasiti slikom u dve nijanse ili bojama apstraktne umetnosti? Prizor jednostavnosti ili onaj koji postavlja mnoga pitanja i daje mnogo odgovora, a pri tom ni jedan nije zadovoljavajući i tačan?

Posle brojnih susreta on još uvek ne zna da li su oči ispred njega plave ili zelene…

Navikao je na čiste zaključke i jednostavne prizore. Nije voleo apstrakciju – šarolikost – nedefinisanost.

Jovan je udahnuo još jedan dim, a zatim sasuo ostatak vina niz grlo, pokupio stvari i izašao iz prostora u kome se na trenutak osetio kao emotivni daltonista.

8.21č

Na šareni stolnjak Sanja je postavljala doručak za malu Anu. Na stolici pored visila je crvena torba. Setila se oca i koliko joj nedostaju zajedniči trenuci, detinjstvo, bezbrižnost i iznenadno prekinuti snovi, naglo buđenje u svitanje. Ovaj retrospektivni fleš ju je trgnuo – Hajde, bre, Ana, brže! Drugari i kostimi čekaju! Hop-hop! Odagnala je grižu savesti i smestila se pored devojčice za stolom. Ana se pospano smeškala – Dojučak je izvstan!

Sanja je pomilovala torbu umesto detinje glave.

 Znala je da je jutrošnji prekinuti san korisna uspomena u svesti buduće odrasle žene.

Autor: Vladimir Janković

Fotografija: weheartit.com