Сеанса

Нашли смо се на истом месту, у различито време. Последњи пут смо се видели кад смо били клинци. Прошло је тачно десет година. Мислио сам да га никада више нећу видети, да ће цео наш однос остати у сфери успомена. Чуда се ипак дешавају. Готово невероватно, али, морам признати, ухватила ме је трема. Не знам зашто, али као да је почела да производи неку срамоту, ваљда од мене самог, због мојих ужурбаних мисли о томе каквог ћу га затећи. Какав је сад? Да ли је и даље онако ведар и блесав? Какве нове трагове носи на себи од давних средњошколских дана? Шта је радио све ове године? Шта ће тек да ради? Какви су му планови за будућност?

Ево нас опет на истом углу где смо почињали све. Место налажења. Место раштркавања група кад смо се као клинци играли рата. Место где је почињала свака трка са бајсевима. Место окупљања пред свакодневни одлазак у школу, дугих разговора пред растанак и полазак кући. И место сутрашњег поновног састанка. Све до тог дана који није имао свој уиграни наставак. Као крај неке дуге, драге серије која је једном морала да се заврши. То ми је увек било криво – што у животу нема реприза, или што једноставно не могу да се само мало вратим у неки тренутак и изнова га проживим са истим жаром. Само једно гробље сећања које зовемо Успомене.

Виши је! Ладно је још порастао! И даље је мршав. Тен му је леп. Прилази ми у сусрет са осмехом и раширених руку спремних за загрљај:

– Ха-ха, види га! Па где си ти човече! Сто година!

– Хе-хе, ево ме. Где си ти!изговорих уз неку дозу нелагоде, иако сам искрено срећан што га поново видим.

Па, где си, брате? Где ћемо? Шта ћемо? – низао је питања у брзини, пун неког полета, чинивши да ми готово постане непријатно што и ја нисам такав. Кад мало размислим, увек ја тако и било. Он је увек био брз и ватрен, док сам ја увек био мало спорији и хладнији. Изгледа да се неке ствари никада не мењају.

– Шта кажеш да одемо на старо место? Да се мало подсетимо старих дана. – рекох то кроз осмех, са отрежњујућим осећајем да смо се стварно поново нашли, и да ћемо коначно провести квалитетно време само нас двојица.

 

Seansa 2

Прихватио је предлог оберучке, па смо ужурбаним кораком кренули ка кеју. Ово је тај тренутак кога сам се највише плашио. Шетње траже лаке разговоре, а они су могући само са особама са којима се виђамо често. Овај случај је у потпуној супротности. Нисмо се видели десет година, а некако би требало попунити ово време пешачења, да не би прошло у непријатној тишини. Овакве ситуације треба да буду савршене, готово изрежиране, као у филму. Али живот, нажалост, нема увек добру композицију у сценама. Мрзим непријатну тишину, као и себе због тога што желим да све изгледа лепше и савршеније него што јесте, и што дозвољавам да ме такве ствари дотичу. Морао сам то некако да разрешим иако пут није био дуг, па сам испалио:

– Кад си стигао? Како си путовао?

– Прошле недеље. Па док сам обишао сву родбину, знаш…

– Знам, знам, наравно. Класика. И јесу ли сви добро? – неспретно сам се надовезао.

– Јесу, јесу. Баба ми је умрла, па сам дошао што пре да бих стигао на сахрану.

– Умрла! Баш ми је жао, брате.

– А јебига, била је стара. 87 година. Него ми је жао што нисам дошао раније неком приликом, да је бар још једном видим.

– Јебига.

– Ма, јебеш то! Нећемо сад такве приче да водимо. – рекао је то са осмехом који је одавао решеност да не да простора тузи.

– Него, види га што је оседео! – наставио је са осмехом и усхићењем да прича, протрљавши ме по коси.

– Па, сећаш се, брате, да сам почео да седим још крајем основне. – надовезао сам се без великог чуђења на ту реакцију, такође са осмехом.

– Не, брате. Не сећам се, а није ни битно. Видиш, и мени је опала коса, па бријем главу редовно. Ма, ко га јебе! – наставио је ведро, док сам ја покушавао да уочим где му коса више не расте.

– Хоћемо овде да седнемо? – питао сам га, показујући му једну клупу на којој смо ко зна колико времена бацили у дангубљењу и причању.

– ‘Ајде. – одмах је сео, истовремено вадећи цигарету из пакле.

– Знаш да сам престао да пушим?

– Видим. – одговорих му кроз смех.

– Не, стварно! Како сам се вратио овде, одмах сам осетио потребу да купим паклу. Тамо пушим само траву.

– Па наравно, шта би иначе боље могао да радиш на Јамајци! – надовезах се, док сам кроз осмех палио пљугу.

– Веруј ми, кад би трава овде била легална и ја бих престао да пушим ова срања. – наставио сам држећи цигарету усправно, као да држим неко предавање о штетности дувана по здравље.

– Него, сећаш ли се кад смо почели да пушимо? Баш овде смо имали те сеансе, да нас наши не би на’ватали?

– Не знам, не сећам се. – изговорио је и застао као да покушава да се сети.

– Знаш кад је био онај распуст пред полазак у средњу школу, кад смо заједно скрпили за паклу оног неког срања, ваљда су се звале Форд? Попушили све за једно вече јер нисмо могли никакао да их прошверцујемо гајби пошто смо били у шортсевима. – продужио сам да блебећем са неким посебним жаром и жељом да причамо о свим тим смешним, глупавим и безбрижним данима.

– Не знам. – одговорио је опет са чуђењем и гримасом која је одавала искрену збуњеност у непрепознавању те приче.

– Ма знаш, брате – био сам упоран – сутрадан смо полупопушене опушке, које смо бахато бацали око ове клупе, све допушили, јер нисмо имали кинте за нову паклу. Сећаш се како смо се к’о идиоти смејали какве смо будале? – завршио сам, готово се суздржавајући да не пукнем од смеха. Међутим, мој друг из детињства је само покретима главе негодовао, а очима покушавао да ми каже да му је жао што се не сећа.

Чудна ми је та његова амнезија, али нисам желео да завршимо ћутећи, па сам покушао да га подсетим на један други догађaј.

– А сећаш ли се кад је Препа оном маторцу из твоје зграде ишарао ауто спрејом јер нам није давао да играмо фудбал у дворишту? Као да не бисмо оштетили паркиране аутомобиле! Препа му је онда нажврљао на колима да му је ћерка курва. Сећаш се оне мале умишљене Соње?

– Не знам шта да ти кажем, брате. Ни тога се не сећам. Сећам се Препе и Соње, али не и тог догађаја.

– Како се, бре, не сећаш!

– Ма, није битно, него шта ради Препа? Где је он? Где је Соња? Шта она ради?

Мислим да ми је зачуђеност на лицу добила трајну фиксацију, али сам ипак решио да наставим:

– Па, Препа је завршио у затвору. Знаш да је још у средњој почео да дилује. На’ватали су га једном приликом. Не знам све тачно, пошто сам престао да блејим са њим. Постао много курчевит. Мислим да је на крају докурчио комшијама. А Соња се удала за неког младог бизнисмена, менаџера. Неки татин и мамин пуниша. Ма, још се онда видело шта њу, заправо, највише занима.

– Их бре, какве приче! Јебеш њих! Него, шта ти радиш, брате мој? Како ти је овако, у животу? – питао ме је са неком ведром решеношћу да он преузме улогу испитивача. Очигледно га се прошлост веома мало тицала.

– Па, шта да ти кажем – рекао сам несигурно, као да не знам одакле бих почео – Требало би да завршим студије за неких годину дана.

– А шта си ти оно беше уписао?

– Историју уметности. Остало ми је још мало испита. Размишљам шта ћу који курац да радим кад завршим. Надам се да ће ћале успети, у овом периоду док не дипломирам, да ми нађе негде неко место. Овде ти је све без везе немогућа мисија.

– Ма добро, то тек треба да дође. Него, шта радиш сада? Има ли нека цица? Да нећеш можда да се жениш? Како проводиш време? – низао је питања са осмехом у ком је чучала нада у позитивне одговоре. Нажалост, морао сам да га разочарам:

– Нема ништа интересантно у мом садашњем животу. Већ дуже време имам константан осећај као да сам стиснут са свих страна. Не могу ни на шта да се сконцентришем, као да ми нерви слабе. Знаш, онај осећај као да те сви посматрају и нешто очекују. Са друге стране, и даље живим на грбачи матораца и осећам се као јебени паразит. Стварно се надам да ће кроз годину дана бити боље. – завршио сам са уздахом и, највероватније, неком напаћеном фацом која је давала дозу истинитости мом ламентирању над самим собом. Мој друг је само махао главом лево-десно са изразом сажаљења, али не и разумевања.

– Не ваља ти то, брате. Мораш да промениш став према животу. Да почнеш да га гледаш из другачијег угла.

– Како то мислиш?

– Па, баш тако како сам ти и рекао. Сувише си се оптеретио размишљањем. Уживај у животу.

– Лако је теби да то кажеш, ти живиш на Јамајци и боли те курац. Знаш какво је овде срање.

– Ја сам баш због тога и отишао. Овде људи не живе, него размишљају о живљењу. Зајеби то триповање памети, планирања и очекивања. Буди мало глуп. Ради ствари које желиш, које те чине срећним, и све ће се само од себе слагати.

– Не знам, брате. А како ти живиш? Како изгледа твој свакодневни живот?

– Како изгледа? Ево овако: кад се пробудим попушим један џок, одем на посао, тамо лепим маркице на пошту и остатак дана проведем у зајебанцији.

– И можеш да живиш од лепљења маркица?

– Да. Немој погрешно да ме разумеш. Не живим неки гламурозан живот, али имам сасвим довољно. Лепим маркице и слушам музикицу, а после тога купање, зезање са ортацима и девојкама.

– Али каква ти је перспектива? Хоћеш да се жениш једног дана? Да правиш децу, породицу?

– Не мислим о томе. Ако се деси, деси, тако је онда и морало да буде. Хватам моменте задовољства у лету. Задовољавам се свим малим ужицима које живот пружа.

Немам шта да му одговорим на ово. Само сам га гледао и упијао очима. Почео сам да схватам да је потпуно задовољан својим стањем и животом, али ми се у тренутку јавила мисао која ме је вребала откако смо почели да разговарамо:

– Морам да ти признам, мислио сам да је твој одлазак био само плод клиначке идеализације Јамајке, посматране кроз реге. Само чисто клиначко ложење. Нисам веровао да ћеш дуго издржати, мислио сам да ћеш се брзо вратити.

– Знао сам ја то, опусти се. Ниси једини тако мислио, брате.

– Али, знаш ли шта ме највише чуди? То што се не сећаш ових неких ствари које смо проживели. Као да си нас све избрисао из сећања.

– Хе-хе-хе. Нисам, брате. Ја сам само одустао од живљења ван свог времена. То је део прошлости и то више није битно. Битни су људи до којих ти је стало. Видиш да нисам заборавио тебе.

– Знам, али чудно ми је.

– Пази, то је оно о чему сам ти причао малопре. Нема прошлости. Нема будућности. Има само сада. Узјаши садашњост и уживај у таласу који те носи.

– Имам утисак да је то лакше рећи него учинити.

– Кад се ослободиш страха и стега које те спутавају, видећеш да је то нешто најлакше и најпростије. Тако функционише цео овај свет. Биљке, животиње. Само су људи створили проблеме и само људи размишљају, а не делају, не осећају.

– Брате, прави си филозоф за некога ко не размишља.

– Веруј ми, ствари су веома просте ако иду само из срца. Оно – лупкао се по грудима – све што ти причам, већ сâмо зна. Ја сам тамо схватио лепоту живљења или филозофију живљења, како год желиш то да назовеш.

– Почињем да уживам само да те слушам. Морамо да се напушимо, па да ми овако кењаш, биће феноменално! Ха-ха-ха-ха!

– Знаш ли чега се сећам, пошто те то мучи?

– Чега?

– Одувек си носио сат. Од кад смо кренули у школу, ти си увек имао сат. Сећам се да сам те увек питао кад ће крај часа. Стално си био оптерећен временом. Никад ниси био у ситуацији да немаш појма колико је сати. То је твоје оптерећење.

– Али ја волим да имам сат, и да знам колико је сати, и кад негде треба да кренем.

– Ти си навикао на то јер, рецимо, он ти сад уопште није потребан. Договорили смо се да се нађемо у подне и да ћемо бити потпуно без обавеза, да бисмо имали што више времена за нас. Дакле, та справа ти сада уопште не треба.

– Ха-ха-ха-ха! Е, треба ми! Ево, баш сад желим да видим колико дуго блејимо, после толико година!

Спустио сам поглед и повукао рукав да видим колико је сати.

– У јеботе! Види! Ладно је стао у подне, кад смо се нашли! Не могу да верујем!

Кренуо сам да му принесем руку са сатом да и он види. Међутим, завршио сам збуњен. Место поред мене је било празно. Окренуо сам се да видим где је, али га није било нигде, само потпуна чистина. Ни једне живе душе. Схватио сам да сам потпуно сâм на целом кеју.

Језа ме је прошла дуж целе кичме и почела да се шири на руке и ноге. Затим ми се успузала уз врат и у глави створила мисао како нешто није у реду са мном, или бар са свим стварима које ме окружују. Потпуно укочен од необјашњивог страха, једва сам смогао снаге да поново погледам сат. Казаљке су и даље стајале на дванаестици. Баш тада ме је погодила, тачно међу очи, једна танка и оштра мисао: Можда неко мисли на мене.

 

Аутор: Марко Никитовић

Фотографије: tumblr.com

1 Komentar
  • Crni ovan
    Objavljeno 12:40h, 11 oktobra Odgovori

    Sjajna priča, odlična završnica!

Ostavi komentar