Зец из шешира професора Косте Вујића

 

Није мало оних који ће тврдити да је посао професора сасвим добро плаћен, ако не и преплаћен, с обзиром на дужину радног времена и количину слободних дана, а да не помињемо тај фамозни најдужи колективни одмор током летњег распуста. Но, мало је оних, чак и у нашој непосредној близини, који ће се запитати: „Шта заправо значи бити професор?“ Премало.

 

Ако занемаримо време у коме је школа представљала „калуп у који се дете, као прокисло тесто, метне па му школа да форму и врати га родитељима печено“ и задржимо се само на овом нашем добу, схватићемо да се ништа кључно није променило: родитељи и даље шаљу децу у школу, очекујући да ће их школа укалупити и припремити за живот, а професори од њих још увек олако дижу руке, пребацујући одговорност на кућно васпитање пре свега. У том зачараном кругу игре „Ко је крив“, губи се осећај за оно најважније – за дете. Изгубљено у преводу, у бесконачном простору неспоразума одраслих, оно остаје само и несрећно, препуштено на милост и немислост света, нушићевски схватајући своје школовање као управо „борбу за опстанак и самоодржање“. Неки од њих ће свакако кренути добрим путем, а неки странпутицом. Али то не мења чињеницу да смо једини кривци ми, „одрасли“, јер смо заборавили да дете управо не треба укалупити. Напротив.

 

Па, да преформулишем питање: „Шта значи бити прави професор, насупрот оних који су то по default-у?“

 

Да, многи су од нас одрасли на филмовима као што су Dead poets society и Freedom writers, али је исто тако већина нас већ првим уласком у учионицу схватила да стварност није филм и да није сваки професор Robin Williams ни Hilary Swank. У реалном животу, не завршава се свака ситуација срећно, не зато што ми то не желимо, већ зато што је решавање проблема један непрекидни процес, који, истина, понекад подсећа на Сизифов посао, али од кога не смемо одустати. И да, понекад нам једноставно није дан, муче нас приватне бриге и недоумице, а дете тражи пажњу коју ми олако одбијамо да му посветимо.  У његовим очима, макар нам то никада не признало, ми смо можда само још једна особа у низу оних који су дигли руке од њега.

 

sesir-profesora-vujica

 

Не сматрам себе идеалистом и бескомпромисним оптимистом, али ипак верујем да могу бити Коста Вујић, са шеширом или без њега. Само што сматрам да тај статус морам пре свега заслужити. Не тако што ћу извући чаробног зеца из шешира; не, нема ту магије. Није то посао као сваки други, јер није посао уопште: то је љубав, безусловна и безгранична љубав за сваку индивидуу која седи у клупи. Кад некога волиш, онда га и разумеш, а само кроз разумевање можеш да га упознаш и да му помогнеш.

 

 blacksheep

 

Зато, пре него што помислите на „лако“ зарађену плату и лепоту годишњих одмора, размислите да ли сте кадри да будете професори. Да се са пиједестала катедре спустите међу редове ђака, да осетите како дишу и које их бриге муче. Само је на тај начин обостраност љубави могућа. И само тада можете себе назвати Професором, са великим почетним словом.

 

Ауторка: Милена Малешевић

Фотографије: telegraf.rs, novosti.rs, tumblr.com

 

Nema komentara

Ostavi komentar