Писаније једног кржљавог пера

Писањем убијам тишину. Тишину у себи и око себе. Наиђу дани када сви некако ћуте иако гласови излазе из грла. Тада је мучно слушати те гласове, звуке, тонове. Постаје неподношљиво слушати тако гласну тишину, када сви нешто говоре само да би говорили. Можда је то само мој тренутни доживљај стварности и одраз неког чудног стања свести, али шта год да је, у тим тренуцима пожелим неку врсту јавног разговора са собом, јавног у смислу да оно што ми је у мислима не остане само у њима, него да некако исплива из мене и буде трајно забележено као доказ да је у једном тренутку заиста  постојало. Желим да на неки начин осмислим садашњост. Признајем заиста је тешко превести есенцију неке идеје у речи.  Ма колико се трудила да верно изнесем сваки део  замисли и ма колико га тумачила и преиспитивала,  чини ми се да никако не жели или неће да изађе из моје лобање. И сваки пут ми се чини да најглавнији  део остаје у мени. Као да намерно жели да остане да би ме прогањао, копкао и на неки начин изнова приморавао на разговор. Онда помислим да ми недостаје оригиналност, да сам неспособна да изразим своје биће, своју разлику. Мада постоје тренуци када сам донекле уверена у супротно, сумња увек постоји и уме да доведе до крајњег очајања. Почињем да пишем, своје илузије и фантазије претварам у нечију стварност. Нестају сва поменута размишљања и колебања, а остаје само писање као неко полусвесно стање. Тишина је бар на неко време прекинута.

pisanje 1

Понекад писањем желим да оживим прошлост, да те честице записаног духа опстану у будућности и подсете ме на добро и лоше. Углавном је у питању емоцонална прошлост преобликована тако да је само мени позната, која постоји као нека врста шифре или симбола једног тренутка, дана или периода.

На крају, мислим да већина оних који пишу, изузимају се они којима је писање професија, тј. оно што раде за новац,  пишу из љубави према књижевности (ту убрајам и себе). Опчињени великим писцима, осећају потребу да створе нешто лепо, вредно и трајно и тиме дају свој допринос  уметности. Нажалост, код многих то заувек остане само потреба.

pisanje 2

Ауторка: Јелена Мићовић

Фотографије: favim.com