10 feb Zvuci tela

      Jesen je po zemlji prostrla mekan tepih boje truleži, sačinjen od jata požutelih listova, utkanih u sincicijum raspadanja. Vazduh je memljiv. Vlaga se zavlači i u uglačano kamenje, što mirno prati uspavljivanje prirode, nakon letnjeg paroksizma. Preostalo zeleno lišće i po koji gangrenozni, žuti polip na granama, prkosno se sjaje, preliveni slojem usnule kiše. “Večnost se rađa u jesen”.

     Već ogoljene krošnje jektičavih stabala propuštaju sivilo neba da se prikaže u svoj svojoj beskonačnosti. Kao zamagljeno staklo, dahom strasti, prostranstvo nad ovom blaženomirnom daćom jednog uzrenja, plodonošća i pupljenja, uokviruje neminovno zatvaranje sve sile prirode u čvor brojanice na niti postanja. Ostrvca zemlje vlazna i izbrazdana koracima, tamne se kao štangle čokolade. Jučerašnji žuti, topli, jesenji dan, izvitoperio se u modro i mrazno predvečerje, a ono naraslo  u zvezdama sakriveno i veselo prostiranje  vetrova i kiše u besnom nesaglasju urlika gromova i bljesaka munja. Vražji lavež ptica gušio se pod težinom utrnulog neba. Započinjala je večnost u maternjoj vlažnosti jeseni.

      Rodila sam se, ponovo. Jesen je moje uskrsenje. Sve boje poderanih krošanja, golicaju mi oko. Sa prozora svoje spavaće sobe posmatram kako se cela priroda menja, po ko zna koji put od nastanka. Razmaknute zavese propuštaju tešku, svetlosivu boju sveta da otvori pore na mojoj koži.

      Ježim se od pomisli kako je bledo moje nago telo, na mrkoj zemlji, prekriveno baldahinom trulozlatnih listova. Od jeze pogled mi beži na krevet i samo jednim baletskim skokom, zaranjam u mlaku, snom ugrejanu postelju.

     Kao da prvi put dodirujem svoje telo, ono nastaje iz ništavila. Dobijam oblik, granice, čvrstinu. Izdižem se iz tišine uz zvuke nastajanja. Zvuke iskona. Zvuke mog nemirnog tela.

      Šuštanje kose dok rukama lagano prolazim njom. Otvaram puteve kroz talase vlasi, i milovanje vode i peska mi nailazi na oči od tog škripanja. Bilo mi otkucava. Mirnim tupim, neusaglašenim ritmom. Odzvanja u ušima. Samo za tren osećam kako se zateže i povija tanana membrana u mojim školjkama. Bride mi usne i potiljak. Prislonjena ruka uz obraz se oglašava. Duboko pod kožom čujem trenje stotina mršavih, opuštenih vlakana. Kosti se oglašavaju sudaranjem glomaznih krajeva u bojnom odjeku. Manji zglobovi prate kretanje velikih i uvijanjem, ruka, u njima započinje svađalačko nadglašavanje. Podseća na pucketanje vatre.

     Prekida ga oblak ugrejanog vazduha izlićući iz prepunjenih grudi. Treperenje dlačica u nosu mi povećava uživanje u samoj sebi.

      Polako se otkrivam i otkrivam svoje telo. Golotinjom ponovo prekrivam sobu. Lomljavina vilica i svrab u slepočnicama. Vrhovima prstiju koračam po licu, u ustima se pomaljanje vazduha haotično ubrzava, blagim, nejednakim šamaranjem po obrazu, dok usne pokušavaju da jeknu nemušt ribe. Glupiram se. Zvuk praznine odbija se po zubima i čujem ga i u sebi. Spušta se niz vrat.

      Ruke kreću ka trbuhu, prateći tragove protunjalog talasa iz ustiju. Klokotanje trbuha i njegovo odjekivanje po kostima ispod dojki, sudara se sa odsečnim otkucajima srca. Blago me guši.

      Dobujem po pupku.  Samo se  pojačava moje gušenje i tupo prelamanje udaraca kida moj izdisaj.  Isprekidanim šaputavim dahom  čistim trunke uskomešane prašine.

      Promuklo grebanje jakih, oštrih dlačica u dnu trbuha, opet budi jezu. Od siline žara što mi mili kičmom, odlepljujem kapke. Škrguću mi zubi, a nokti grebu utrnulom, zategnutom butinom.

      Jek odzvanja po čitavom mom telu. Teški, ustajali vazduh u sobi pritiska me svom težinom. Bodem ga naježenom kožom. Moje telo se otvara. Dva kruga se seku. Budimo se jesen i ja.

      Cik se iskrada iz grla. Telo mi je silno. Preplavljeno lepotom. Dišem brzo. Buka celoga tela mi je opet poznata.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: wikimedia.org; blogspot.com