Žikica Jovanović: Najbitnija je ideja

10. oktobra 2016.

Žikica Jovanović je mladi filmski stvaralac, koji vredno radi i iz unutrašnjosti prenosi ime naše zemlje i svog grada svuda po svetu. Prve režiserske korake napravio je još u srednjoj školi. Nepopravljivo zaljubljen u film, ponosni je posednik više od 30 međunarodnih priznanja, ali i preko 500 nominacija za nagrade širom sveta. Jedna od omiljenih (i najdostupnijih) formi mu je dokumentarni film. Snimio je filmove Nigde nikog, Aladin i čarobna kanta, Ponovni susret, „Prokupčanin mekog srca“, „Moja beba“, „Đavolja posla“, „Halucinacija“, Maslačak, Sekira. Trenutno snima film „Kotrljanje“. Crna ovca vam otkriva kako se Žikica zaljubio u film i od čega žive filmovi u provniciji.

Kad si se zaljubio u film?

Još kao srednjoškolac krenuo sam da radim na lokalnoj televiziji u Prokuplju. Tada sam se najpre zaljubio u televiziju i upoznao osnove televizijske režije, kamere, montaže… Ubrzo sam sudelovao i u prvom filmskom projektu, tako da se moja ljubav pretočila u film. Krenuo sam da čitam više o njima i sam da ih snimam. Još tada sam se sa svojim filmovima pojavio na par međunarodnih festivala. Želeo sam da upišem Fakultet dramskih umetnosti, bio na konsultacijama, čak uradio i film za prijemni i odustao u poslednjem trenutku. Razlog mog odustajanja je što sam još tada shvatio da je umetnost u Srbiji na najnižim granama. Razočaran ovakvim stanjem, film sam totalno zapostavio i upisao ekonomiju.

Kako se pravi film? Od čega?  

Stvaranje filma je kreativan proces i on ti omogućava da iskažeš određene emocije ili ukažeš na određene stvari.  Ideja je najbitnija, a pored toga potrebno je poznavati svoje mogućnosti, jer su nam one skromne, odnosno nismo u mogućnosti da radimo visokobudžetne projekte. Sve to treba uskladiti do krajnjeg proizvoda koji treba da bude profesionalan. Kao takav, a pored toga i originalan, i sa temom koja je prihvatljiva svuda u svetu, moguće je i pojaviti se na nekom festivalu pored hiljade i hiljade filmova sa svih krajeva sveta.

12310557_779339278859198_5577879271663807983_n

Kako se snima dokumentarac?

Dokumentarci su posebna tema, jer njihov scenario piše život. Odnosno, ne treba nešto posebno smišljati, već treba upaliti kameru i snimati. E sad, nije to baš tako, nego treba znati kojim redosledom ispričati tu priču, napraviti zaplet i rasplet i sve što jedan film treba da sadrži. Ja volim dokumentarce,  jer su oni istinite priče. Pored toga, u ovakvim filmovima se uglavnom radi sa glumcima amaterima, odnosno istinskim likovima koji pričaju svoju priču, što je takođe zanimljivo. Dokumentarci su pored svega i uglavnom jeftiniji za snimanje, tako da su nam i dostupniji.

Dobitnik si  mnogobrojnih međunarodnih nagrada. Kako se ta priznanja odražavaju na tvoje stvaranje?

Naravno da je lepo kada iza sebe imate dosta nagrada, jer je to na neki način priznanje da ovo što radite nije samo hobi, već da nešto i vredi. Sa druge strane, one na neki način i obavezuju da svaki sledeći film bude još bolji i uspešniji. Meni lično to ne predstavlja nikakvo opterećenje, jer svakom delu koje radim pristupam sa oduševljenjem i mišljenjem da će biti baš dobro. Ipak na kraju, neko bude više uspešno, a neko manje, ali je u svaki film uložena ljubav i želja da ono ispadne najbolje što može.

14446209_964464747013316_2487684396656171669_n

Prošle godine si osnovao Film klub Prokuplje. Šta jedan takav klub znači za grad?

Pričao sam na početku da sam ostavio film, jer sam bio razočaran odnosom države ka umetnosti. Ipak, pre 5-6 godina sam rešio da se ponovo latim kamere i opet se oprobam sa filmom, jer ta moja ljubav ka njemu nije janjavala. Okupio sam ekipu i snimili smo film „Nigde nikog“  koji je dobio Grand pri na festivalu u Americi. To mi je dalo vetar u leža da, bez obzira što se to ne ceni u našoj zemlji, nastavim da snimam filmove. Tako da su krenula da se ređaju dela, ali i mnogobrojne nagrade i priznanja sa svih krajeva sveta. Ujedno sam pokrenuo i Festival kratkog filma, kao i brojne filmske projekcije, radionice i slično. Radili smo sa mnogim partnerima i za nas se znalo svuda u svetu, ali je ipak sve to trebalo nekako ozvaničiti.  To smo uradili tek prošle godine i pokazalo se da je osnivanje Film kluba Prokuplje pravi potez. Mnogo je lakše delovati kao udruženje, nego kao neka neformalna grupa. Uz pomoć kluba mnogo lakše organizujemo Festival, filmske večeri, radionice za decu, pa i snimanje filmova. A ono što je još značajnije je da ćemo lakše sklapati filmska prijateljstva sa organizacijama iz celog sveta i da ćemo bolje promovisati naš grad.

U okviru Škole filma koju je organizovao Film klub polaznici su imali prilike da se sretnu sa rediteljem Slobodanom Šijanom. Koliki je bio njegov uticaj na tvoj rad? Da li bi mogao da izdvojiš neko ime (svetsko ili domaće) iz sveta filma koje je posebno obojilo tvoje stvaralaštvo?

Ne mogu da kazem da je neko posebno od filmskih autora imao uticaj na mene. Valjda je to i imalo uticaj da budem originalniji i da sam spoznajem film. Možda bi bilo lakše da sam imao učitelje i da sam studirao filmsku režiju, ali ipak sam ponosan jer sam bez toga dosta postigao i uključio ljude iz našeg malog grada sa kojima sam zajedno snimao filmove i učestvovao i osvajao nagrade na festivalima svuda u svetu.

Trenutno radiš na igrano-dokumentarnom filmu Kotrljanje, u kom pored lokalnih glumaca glume i velika imena srpskog glumišta Branko Cvejić, Dragan Vujić i Eva Ras. Kako izgleda rad sa profesionalnim glumcima? Ti si reditelj, koscenarista i montažer – ko se kome tu najviše meša u posao?

Svakako da je čast raditi sa velikanima našeg glumišta. Oni su pored toga što su sjajni glumci i sjajne osobe sa kojima nije uopšte bilo teško raditi. Snimali smo sa uživanjem i lepo se družili. Našem gradu i filmu samo pojavljivanje ovih imena daje jednu posebnu notu.  Želim da svi čuju za grad koji volim, zato sam se i upustio u jedan ovakav originalan scenario, uključio proslavljene glumce i okupio i odlične naše snage ispred i iza kamere. Meni ne predstavlja problem to što sam i režiser i scenarista i montažer, jer od nastanka same ideje znam šta hoću i kako to možemo da uradimo. Naravno, film se snima timski, tako da je uloga svakog od članova ekipe veoma bitna da film na kraju bude kvalitetan.

14359133_959474027512388_148723869347447736_n

Koliko je lako/teško snimati film o rodnom gradu?

Rekao sam već da volim Prokuplje,  mesto gde sam rođen i gde živim. Uvek sam se trudio da naš grad reprezentujemo na najbolji mogući način svuda u svetu. Zahvaljujući minulom radu, znam da su mnogi čuli za Prokuplje. Ovaj projekat će omogućiti da sada i pored imena Prokuplje, oni vide i šta ovaj naš grad ima u sebi. A imamo mnogo toga, iako mnogi ne obraćaju pažnju na to, jer nas je teška situacija u zemlji naterala da mučimo druge brige i gledamo kako da preživimo od danas do sutra.  Ipak,  moramo da cenimo našu okolinu, jer zahvaljujući njoj smo to što jesmo.

Gde će biti Žikica za 5 godina?

Kako stoje stvari, ja ne znam gde ću biti sledeće godine. Možda je ovo i moj oproštajni film za Prokuplje,  jer se ispostavilo tačnim da retko ko u našoj zemlji ceni uspeh. Voleo bih da ne bude tako, ali i da bude, verovatno neću moći da i dalje ne prenosim ime svog grada gde god bio.

Zašto si ti crna ovca?

Vaspitan sam tako da se ceo život trudim da stvari radim ispravno i pošteno. Danas je to mana, a ne vrlina. Nisam ja jedini uspešan u svom gradu. Ima tu i sjajnih sportista, naučnika, privrednika… Nema nikog da kaže bravo i da ove ljude iskoristi da gradu bude bolje. Mi smo „crne ovce“. Meni je samo čudno kako od crnih postanu „zlatne ovce“ kada odu odavde i kako neko tada ume da ceni i iskoristi njihove talente.

Razgovarala Srbijanka Stanković

Fotografije: Žikica Jovanović, Vojkan Aranđelović