25 sep Žena sa Dedinja

U Beogradu živim osam godina. Selila sam se sedam puta. Statistički gledano, stan menjam na svakih godinu i pedeset i dva dana. Najkraći boravak je bio u garsonjeri u Zemunu (dva meseca). Ovaj period je bio dovoljan da na plafonu ponikne nedefinisan zeleni organizam, nalik na lijanu, specifičnog mirisa. Najduže sam se zadržala na jednom potkrovlju na Slaviji (neverovatne tri godine). Najinteresantniji boravak je bio svakako na Voždovcu – cimerka i ja smo usred zime dobile društvo – miševe. Od tada znam sve firme koje vrše deratizaciju, a pojedine radnice u poljoprivrednim apotekama mi se i dan-danas javljaju. U tom periodu sam čak želela da se edukujem u muzičkom pogledu i da naučim da sviram frulu. Dosetila sam se one bajke u kojoj šatro tip svira frulu, a miševi idu za njim. Na kraju bajke on oslobodi selo od miševa i svi žive srećno do kraja života. Na kraju naše balade smo shvatile da je za sve najbolje da prihvatimo poraz od malih štetočina i da im prepustimo stan. Zakon jačeg ovog puta nije bio na snazi. Sa mnogo kofera sam se uputila na Dedinje.

Dedinje je čarobni kraj Beograda. Mesto gde se sudaraju stare vile sa velelepnim dvorcima novokomponovanih estradnih zvezda. Prve asocijacije na Dedinje su – prestižan kraj, kuće u vrednosti od nekoliko miliona, Beli dvor… U tom luksuznom kraju živela sam u podrumu kuće (kulturno nazvanom visoko prizemlje). Oko mene su bili arhaični komadi nameštaja od punog drveta – natkazna, stari krevet i isti ormar kakav je imala moja pokojna prababa – samo su falile dve dunje na njegovom vrhu. Naravno, stilski pravci su se i u tih tridesetak kvadrata prožimali, jer je gazda nehotično dodavao sve one stvari i elemente koji mu više nisu bili potrebni. Ruku na srce, pisaći sto je bio gotovo nov – do deset godina korišćenja. Prihvatila sam ponudu, cena i ljubaznost su bili presudni, a zimsko vreme vam ne pruža veliki izbor stanova. U ovom stanu sam ostala dve godine, taman toliko da osetim sve čari kraja. Autobus 42 sam znala da čekam po pola sata, jer ko uopšte koristi autobus u takvom kraju? Sva gospoda ima makar džipove. Pratila sam kako građevinske grdosije opasane zidovima niču kao pečurke posle kiše. Ni traga od umetnosti i arhitekture – projektanti su verovatno rešili da zezaju buržuje. Verujem da nijedna kuća gotovo radioktivno zelene boje ne bi izašla iz olovke najbezobraznijeg arhitekte, koji je odlučio da se malo našali. Svakodnevno sam prolazila pored savršeno uređenih dvorišta i terasa na kojima se niko nije smejao, pio kafu ili družio. Bazeni su takođe postali jedna velika misterija. Mislila sam da služe za kupanje, ali, ne lezi vraže – voda kristalno čista, ležaljke, suncobrani, kao na filmu, samo bez kupača. Verovatno nisam u trendu, pošto bih se kao seljanka po ceo dan kupala i sunčala.

Na Dedinju čak i sredovečne gospođe izbaciju đubre kompletno našminkane. Kerove ne šetaju vlasnici, već se odgovarajuća radna snaga plaća za ovaj posao. Ne postoji devojčica ili dečak koji nema bejbisiterku. Prodavnica i trafika gotovo da nema. Ukoliko ne nakupujete zalihe hrane, alkohola i cigareta na vreme, preostaje vam „lagana šetnja“ do ovih udaljenih objekata. Ovo je „ozbiljan“ problem! Čula sam da su se pojedini fudbaleri odselili iz kraja, jer nisu mogli da pale auto svaki čas.

Nekada bih samo šetala i razgledala. Da se razumemo, nije me mučilo ni odakle svim ovim ljudima novac, niti kojim „poslom“ treba da se bavite da biste postali njihov „ravnopravni komšija“. Mučila me je moja neverovatna smirenost dok posmatram kako „biznismeni“ i pevaljke sa Ibarske magistrale kupuju vile propalih aristokratskih porodica.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: flickr.com, thegloss.com, buycostumes.com, ilovechile.cl