31 okt Zdravko

Zdravko dahće kao da mu je kamen na grudima. Ne progovara. Sedi na ivici kreveta, brba po džepovima sav uznemiren i laktom mi gurka ukočeno stopalo, a pogledom šara, samo da ga sa mojim ne bi ukrstio. Otkako sam dala da ga podšišaju, stresem se svaki put kad ga vidim, jer mu glava ponajviše liči na bundevu. Kvrgavo teme probilo pod ćelom, koža otpozadi sva se nabrala, zbrazdala sa salom na potiljku, pa još i uši one njegove – da na vetru zazvižde. Ipak, morala sam ga obrijati, jer je vaši svuda rastresao. Ne znam gde ih je pokupio, ali ih je trebio još kako, pa je sve krvce lizao sa prstiju kad bi mu uspelo da iščačka onu što pucne. A gnjida, kao alve. Pa nije valjda trebalo da dozvolim da se i meni u kosi nakote?

Moj Zdravko, moj glavonja. Eto ga, stenje. Grca. Lipsa zbog trbušine i pozadine.

Možda je zaboravio šta mu je na umu – tešim se idejom da boljka pameti ne poklanja predaha, ali me znoj na njegovom čelu i pod bradom, što obično nadolazi sa lošim vestima, uverava u suprotno.

„Crk’o Švrća, crk’o“, najzad mu slogovi poskakuju sa jezika, a desnicu vadi iz širokih pantalona i češe zaušno, dok prstima leve ruke i dalje gužva tkanje jorgana, pretražujući dubine. „Iskop’o rupu Švrća, leg’o pored, crk’o, da-da.“

Švrća. Da sam znala da vragove kite dugom dlakom, pa ih na četiri noge sade, ne bih štenca onomad ni prihvatila na poklon od sestre. Ta kako je ižđikao, celu je avliju izrovario! Papuče je krao svakodnevno, razbacivao po dvorištu, kao da je čikao mog Zdravka da ih pronađe i upari. Možda su se tako i igrali, ko će ga znati. Još bi šmugnuo svaki put kad bismo kapiju otvorili, pa razvašario i po komšijskim dvorištima i po šoru. Ali, umelo je kerče još kako da se priljubi uz nogu, pa onim crnim krupnim očima zagleda pod njušku, sav otužan i jadnjikav, još i procvili – i ko bi ga onda mogao ukoriti zbog bezobrazluka?

Lako promukla, uz usamljenu suzu, prihvatam da nam je pas uginuo, ali moj jedinac ne dozvoljava da svarim gorčinu, već nastavlja sa napadnim:

„Vid’, vid-vidi šta sam naš’o, da-da, u rupi!“

Smeška se, levicom trza iz džepa, zamahuje mi pred licem, a smrad sa crnilom što mu promiče kroz prste oblikuje prepoznatljivo. Detalji iz prošlosti slivaju se u užasavajuću, gadljivu spoznaju, te bih uzmakla najradije, ali postelja i slabost mi ne dozvoljavaju.

Samo sam vriskom sposobna da uzvratim, no i on ponire brzo, jer ga utroba izdubljena krivicom povlači u sebe…

* * *

Dve godine su prošle otkako sam poslednji put kročila u poslednju kuću pripijenu uz seoski puteljak – straćaru obraslu travuljinom i mravinjacima odvojenu od ugaženog blata.

„Ako tuđinu pasji život zaželiš, pripazi da i sama ne prošetaš na pilećim nogama“, iskašljala je stara domaćica tada, između dva dima cigarete, uz slinavi podsmeh.

Dva zuba je imala u vilici, za jedan više od očiju, a od bradavica joj se samo još nos na licu mogao razaznati. Iz spavaće sobe joj je zaudaralo na kiseli kupus i bolest, dok je primaću – onu u kojoj sam se i sama obrela tada – natapao plesnjivi vonj vlažnih zidova, odozdo još poduprt smradinom mrkog, razmazanog po starom tepihu.

No, moralo se sa staricom proparlati, bez obzira na to što se znalo koliko je teško sa takvima deliti reči. Obratila sam joj se za pomoć, a ona mi isprva, eto, krenula o psima i živini.

Nije bila dobronamerna, zasigurno. Pazar je, zapravo, tvrdila. Po selu se pričalo da joj karte i pasulj zbore istinu i da bez muke mađija, ali i da kožu sa leđa dere kad ti novčanik postane plitak.

„Koliko još?“, upitala sam pronicljivo odmah, iako za cenu nisam marila, dokle god se moglo čarati.

Prstima šake je odgovorila, samo na palcu ostala skromna, a četiri crvene novčanice iscedile su joj osmeh i naterale je da zagrabi za vrećicom pod stolom. Pred svećnjak je nedugo zatim istresla pregršt koščica i dve kanapom svezane, suve pileće noge. Nehajno je dunula u plamen sveće razigran nad voskom, uznemirila senke u prostoriji, te stala da baja i dugačkim, zapuštenim kandžama razgrće sitne komade truleži.

Možda bih joj posavetovala da poseti komšinicu Miru – onu što je svim ženama u okolini trunila blato sa noktiju, pa ih turpijala i ukrašavala – da upravo njoj, bestidnici, nisam spremala pakost.

Već šest meseci unazad posećivala sam kozmetički salon u gradu, odlazila kod neke balavice što joj ni stope ne znaju pravog puta, jer sam sa prijateljicom čelobašče i jedinom samozvanom „manikirkom“ u selu zakrvila, i na srdžbu se zaklela do groba. Celu deceniju mi je prokletnica kuvala kafu, da skladno klizne uz miris gelova za izlivanje i nadogradnju, dim cigarete i prošaputane reči. A mužu je mom za to vreme namigivala i noćima ga izvlačila iz postelje, zazivala sebi.

Grešnik, naravno – mužjak a kraćušan, bez obraza pride, kakav je bio – zagrizao, pa mu sve bale išle kad ju je iz bašte pozdravljao, ali sam ćutala, uveravajući se da umišljam. Otrpela sam i poglede i koketiranja za jutarnjom kafom, i „noćne odlaske u avliju“. Tugaljivac je, za života, samo među moje noge zabacivao, onako riđ, još pirgav, pa i svetlook, a glasan i moćan koliko i hrčak. Jedva da je i sam mogao da poveruje da mu se još koje žensko natura, nakon mene, što sam mu isprva, po roditeljskoj zapovesti, zbog imanja prišla, prihvatila ga potom iz sažaljenja, a nakon porođaja, uvidevši koliko je prema Zdravku našem dobar, i iz ljubavi. Umeo je s’ malim, zaista, svaka mu čast na tome – i kad se celiva i kad se po turu pravila ispisuju. Al’ tu se ubrzo i gadura našla, u kratkom suknjičku da prostire plahte i jastučnice, baš dok mi po bašti rasipamo đubre. Samica, mlada, od najgore sorte zaostala, a svesna da ogradu deli sa imućnijima u selu, lako je put našla do srca raskoši. Na početku se sa mnom slizala, nokte mi najlepše izlivala, ali dobro pratila kada kilavac gmiže po kući. Onda bi mu, katkad, pomoć u avliji zatražila, pa ga kolačima počastila, a sa mnom i dalje samo uz osmeh čavrljala. Potom se sa kolača na slađe prešlo, ali ja sam i dalje gutala gorko, zbog Zdravka i kućnog mira.

Ipak, kada mi je neverstvo sasvim slučajno potvrđeno, kafanskom pošalicom – istovremeno postavši svesna da se po celom selu trubi o landaralu mog neobdarenog muža – od lepih reči sam odustala, zamenila ih bolnim, a potom i tišinom, pa opet, ludačkom besu sam se predala tek pošto me je jadnik, nakon četvrte svađe, ostavio sa već stasalim dečakom, neokopanom baštom i punim svinjcima, te pred vratima njene kuće izuo cipele.

„Žao mi je“, promucao je odlazeći. Još se i kiselkasto osmehnuo, onako unjkav, pa dodao: „Protiv srca ne možeš.“

Isto sam baš tada zaželela da mu iščupam i bestidnici čelobašče serviram uz jutarnju kafu, ali sam se suzdržala, jer sam od drugačije fele. Strpljiva. Promišljena. Al’ već tada sam znala da mu se crno piše! A i ljubavnici mu!

Iz susednog dvorišta narednih nedelja rugale su mi se senke strasnika, dražile me noćnim osmesima i uzdasima, a strpljenja su mi dokrajčili novom glasinom – vešću da bi par u grad da se odseli. Eto, da zaborave na selo i prošlost, pravdali su komšiluku. A meni je gad prvoj obećao da će me odvesti odavde, pa me na kraju ostavio da kaljugam, sa sve detetom spremnim za srednju školu, čak ne zatraživši ni vikendom da ga viđa. Sramotno ga je bezobraznica smanđijala i tako nešto nije smelo proći nekažnjeno…

„Pileće nožice pred kućnim pragom na zidove zlo iz doma iznoje“, stara vračara mi je objasnila vrativši smrdež u vreću. „Ali, ukoliko ih sa kostima u dvorište neprijatelja zakopaš, znaj da kobi neće uteći.“

Osmehom sam nadvila još jednu crvenu, dogovor zapečatila u tajnosti, preuzela poklon, pa krenula, a starica me je pred izlazom kolibe iznova podsetila:

„Zapamti – vreću im moraš večeras zakopati u dvorište, dok je mesec pun! I budi pažljiva, pa ispoštuj pravila, da ti se nesreća ne bi obila o glavu!“

Vrata sam zalupila, presekla vračarin kikot, da samu sebe treskom poteram, kako me ne bi izdala noć.

* * *

Godinu i kusur dana kasnije, Zdravka sam zatekla gotovo besvesnog na vrhu kućnog stepeništa.

Iz sna zadojenog odjekom prethodnih meseci borbe protiv neumoljive sinovljeve bolesti, prenuo me je stvaran krik. Švrćin lavež iz bašte pridružio mu se dok sam istrčavala iz spavaće sobe, a srce mi se sledilo kada sam spazila vlastitog jedinca kako, kao začaran, klateći se na najvišem stepeniku, urla na pun mesec uramljen između zastora.

Nisam ga smela buditi – učeni su tako savetovali – te sam stala da se prikradam, oprezno savladavajući dužinu predsoblja na spratu. Svaki promišljeni korak ugibao je parket i krckanjem me podsećao na one iz prethodnih noći, koji kao da su u saglasju pripovedali o mukama mog najmilijeg…

Prvi put ga je mesec isterao iz postelje neposredno nakon očeve sahrane, samo nedelju dana pošto sam magičnu vreću pokopala ispred ljubavnog gnezda.

Jadnik je poginuo u saobraćajnoj nesreći, na putu do grada, verovatno u nakani da iznađe stan za svoju prokletnicu. Vele da mu je koferče tela poostalo nakon lančanog sudara – sve parčad, a skrnava – te je kovčeg pod zemlju pohranjen prazan. Ni tada, a ni danas ne znam da li je vradžbina nesreću zazvala, no znam da mi se osmeh oteo, u silnoj žalosti, nakon što sam čula dobre vesti: paćenik, pre smrti, nije stigao da izmeni testament, te je Zdravku i meni pripala sva imovina, a komšinici Miri, u sve crnini, ostalo samo tugovanje.

Pa ipak, ćudljiva sudbina nije mi dozvolila da se nasladim nad njenim čemerom, vlastiti mi natovarivši u sledujućim danima.

„Morate otići na kliniku u gradu“, kazali su u ambulanti. „Ovde ne možemo mnogo da učinimo, osim da ga primirimo na kratko.“

Sa prvim „mesečarenjem“, kako je neuropsihijatar sutradan imenovao u gradskoj Poliklinici, nakon čitavog sata čekanja u redu, Zdravkove usne za razumno su ostale skupljene, a širile se samo kada bi se besmislice otimale. Iz lobanje kao da mu je tokom tog prvog kobnog napada pamet iskapala sa suzama, dok mu je jedino apetit skočio, pa mu raširio i stomak, a noge načinio preslabim za teret mesine odozgo.

Vucarali smo se po bolnicama, tako, slušali jednako besmilene, samo duže reči raznolikih doktora, no opet, činilo se da stručnjaci nisu bili kadri da se slože oko bilo koje zajedničke, kada je trebalo da objasne šta mi se sa detetom zbiva.

„Teško je opisati Zdravkovo stanje“, jedan od brkajlija je prokomentarisao tokom pregleda. „Bez ikakve organske etiologije, a iznenada oslabljenih mentalnih funkcija, on se čini prisutan među nama, ali je, zapravo, zarobljen u svom svetu.“

Uz neprimerenu terapiju, prepisanu, pa svakog meseca dodatno menjanu, ostalo mi je još samo da se obratim onima što medicinare nisu naročito voleli.

Tako smo i stravu salivali Zdravku nakon što se ramenima pod belim krojem sleglo u neznanju, ali nije pomoglo. Doduše, drugu, gradsku ženu smo morali da posetimo, jer je ona naša vračara, neposredno nakon nesreće, nestala bez traga, a trošnu kolibu sa krajke sela poklonila vremenu, rđi i buđi.

Naposletku, nakon svih neuspešnih pokušaja zalečenja, preostalo mi je bilo još samo da očekujem da će mi sin ozdraviti iznenadno, baš kao što se naizgled nenadano i bez razloga razboleo.

Sve do te večeri…

Tmina se neprirodno zgusnula nakon ponoći, ali je dozvolila mesečini da osvetli Zdravkovo lice. Kada se osvrnuo, pometen korakom i zaurlavanjem pseta spolja, oči su mu odavale razuman pogled, kao da ga bunilo nikada nije dotaklo.

Pa ipak, približivši mu se i šake mu spustivši na rame u uverenju da su mi se nadanja ostvarila, shvatila sam da sam se uzaludno poradovala.

„Mama, bojim se“, zamucao je moj sin, kao prestrašen nevidljivim. „Ona… žvaće mrave… i sazvežđa… da-da… mrave i svetove…“

I tek što sam u čudu i užasu ustuknula, ne stigavši čak ni da upitam sina o čemu bulazni, uši mi je zaglušio podsmeh stare vračare, nošen psećim jaukom i lepetom noćnih krila. Oko struka mi se najednom uspuzala hladnoća, a duž leđa osetila sam dodir isprva nežan, samo da bi ga nasledio udar potresan dovoljno da me izbaci iz ravnoteže.

Čak i pre no što mi je noga skliznula sa stepenika, bol i strah su mi prisvojili svest…

* * *

„Zdravko, vraćaj se“, vičem iz postelje za sinom. Uznemiren mojom vikom, pobegao je iz sobe, a prokletu stvar ostavio na krevetu.

Zgrčene ruke i noge ne dozvoljavaju mi da trzajem svalim grozotu sa jorgana, dok mi laktovi ne sežu dovoljno da je odgurnem. Bolest me je u poslednjih godinu dana sručila u postelju i nepokretnu podredila sladostrašću zle sudbine…

Kada jagodice mojih prstiju, onomad, po padu sa vrha stepeništa, nisu odgovorile ubodima doktorskih igala, nisam ni pomišljala da će mi grčevi toliko brzo ščepati kolena i laktove. Stručnjaci su još tada kazali da se radi o posledicama povreda glave i kičme, pa se i danas pravdaju uverenjem da leka nema. No, tek sada, dok mi u dubuini uha nanovo odzvanjaju podsmeh babuskere i sinovljeva neobjašnjiva rečenica – koje se ni sam više ne seća – a postelju mi kalja grozota, shvatam da se istinskom zlu ne može suprotstaviti tabletama.

Teško mi je da poverujem da sam nepažnjom nesreću na vlastita pleća svalila. Ali, kako sam, zaboga, još tada mogla znati da je naš Švrća jedan od onih što riju po tuđoj avliji, pa svojakaju iznađeno, čak i natrulo i ružno, kad je tek štenče bio?

„Zdravko, sklanjaj ove kosti iz sobe“, stisnutim grlom se inatim suzama i mučnini. „Mira treba da dođe, da mi popravi nokte! Nemoj da nereda zatekne!“

Dok u prizemlju odjekuje nespretan korak, pogled mi sa truleži uzleće na okrnjeno crvenilo noktiju. Vrhovi im pucaju bez obzira na to što više ne perem posuđe i ne kopam po bašti. To me jedi, pa bih ruke gurnula pod jorgan, ali nemoćne, u laktu savijene i zgrčene, odbijaju, te mi se rugaju u visini posrmaljenog lica. Prsti su mi modri, ukočeni i povijeni – kao da ugnjilim pilećim nogama mašem – ali, to svakako nije razlog da nokte zapustim.

Mira, moja sapatnica, komšinica čelobašče i najbolja prijateljica, a najspretnija seoska manikirka, imaće posla večeras, pa će se popiti i više od jedne kafe…

Autor: Radoslav Slavnić

Fotografije: pinterset.com