15 okt Zbirka priča „Izohipse“ Denisa Čokića

Izdavačka kuća Partizanska knjiga je u septembru objavila novu knjigu u ediciji „Prvoborac“, namenjenoj debitantskim izdanjima domaćih i regionalnih autora. U pitanju je zbirka priča Izohipse Denisa Čokića, koju urednici ocenjuju kao prozni tekst majstora suptilnih poteza, fine logike i šarmantne ironije. Denis Čokić je rođen 1975. godine u Sisku, a živi u Vinči. Kratke priče je do sada objavljivao u časopisima. Čokić je u septembru učestvovao na dva književna festivala: na Besac Festu, multimedijalnom festivalu koji se održava u prostoru tvrđave Besac u Virpazaru, u Crnoj Gori, a koji se zasniva na projekcijama filmova, koncertima i književnim promocijama, i na LitVest festivalu u rumunskom gradu Temišvaru, gde je Čokić učestvovao kao jedini predstavnik Srbije, uz autore iz Hrvatske i Rumunije.

U nastavku možete pročitati odlomak iz priče Cold Facts, koja otvara zbirku Izohipse.

„Premalo je biciklističkih staza u ovom gradu, čulo se s razglasa, dok sam žvakao drugi zalogaj pljeskavice. Prilozi nisu cureli; gospođa je bila pažljiva, ili jednostavno štedljiva, ili tek gospođica, teško je reći. Tucanom paprikom crtala je spiralu. Retko primećujemo osobe veće od nas, reče prolaznik. Ne gledamo ih s pažnjom. Seo sam na travnjak iza stotine ljudi. Stajali su pred binom posmatrajući one s mikrofonima. Svib je, pretpostavio sam, već počeo s cvetanjem, nisam ga video ili ga nisam registrovao; to je isto, a nije; ali kao da jesam, vreme mu je. Dobio sam biciklističku vozačku dozvolu od nasmejane devojke čiji je to bio zadatak. Pružila mi je i plastičnu flašicu punu crnog napitka. Prekrstio sam noge, žvakao proteine i razmišljao o pređenim kilometrima prebirajući po bledim sećanjima.

Hoćemo li živeti na Mesecu? Nismo pričali o regolitu – jer fali zemljište za biljke

– pretpostavljam da bi se ukazali problemi pri uređenju dvorišta, kao i nevolja s gravitacijom nižeg intenziteta. Ili me nije pitala niti smo išta pričali. Više puta mi je govorila kako ne može da pije ni kafu ni špricer s nepoznatima. Ja nisam jedan od tih, bilo mi je nejasno. Znao sam da misli na mene ili sam to umišljao, jer otkud bih znao tako nešto, pošto je ne viđam, nisam siguran ni kako izgleda, nikada mi nije otvoreno pominjala bilo šta od toga; isto onako kao što osoba pred ogledalom vidi svoj odraz ili brine o malom lavu kog je pronašla u pustinji, i potom napiše priču o tome, mada taj lav ne predstavlja lava u priči, shvatićemo ako dublje zagrebemo, ako smo kadri dublje da zagrebemo. Kome je do grebanja, uostalom, od grebanja ostaju krvavi tragovi i kraste. Kraste otpadnu, ostanu ožiljci, oni sporo zarastaju. Dvofazni oporavak: prva faza je kratka i efikasna, druga večna.

Jednom zgodom gledali smo se kroz prostor koji zaklapa pevačeva, u laktu savijena, ruka s mikrofonom, smešila se, video sam da mi se smeši i mrda glavom prateći ritam. Potraži me u predgrađu, rekla je ona meni, umesto ja njoj, bilo bi logičnije, ali to uostalom nije ni bio klasičan razgovor. Intuitivno bliski, zamenili smo uloge. Nesigurno je verovati podsvesnoj želji koja se predstavlja kao zaborav. Zavarava sve, i mene dok čitam ove reči. Skeptičan sam, ne previše. Isključivo privlačna sila, neumitno deluje na sva tela u poznatom Univerzumu.“

Fotografije: Partizanska knjiga