Zaplitanje jezikom: Zvuk

15. marta 2017.

Volela bih da sam ti se predala, naivno i nevino, u neko osunčano lenjo jutro na izmaku leta. Tinjao bi, pucketao pod prstima, šuštao bi tiho kao jesen kroz krošnje Velikog ratnog ostrva. Volela bih da se nije sve zapetljalo u našem pogrešnom tumačenju slobode. Volela bih da smo se voleli kao što smo se želeli. U mojim ušima bubnjevi – ratni marš. Bez obzira na sve – ne zaboravljaš se lako. Odzvanjaš u meni beskonačno. Stvorila sam vakuum samo za tebe – tvoj glas, tvoje otkucaje srca pred spavanje kao smiraj dana nežne, one jutarnje žive i uzavrele, tvoj dah sladunjav i topao, tvoj pogled i beskrajno plavo kojim putuje. Moram da ti priznam da me ta tvoja upornost za ostajanjem osvaja. A znam da to ne radiš sa namerom. Zbog toga se sa sobom posvađam, bar jednom nedeljno. Pogotovo pred sredu, jer znam da se vraćaš. Nadam se da se vraćaš. Da ću te pitati kako si, sa čežnjom da čezneš za mnom. Nemoj da misliš da se to tobom igram. Mi smo naše igre odigrali. Neću ljudima da dosadim sa tvojim plavim očima. Nije kao da plave oči mogu ikad da budu dosadne, pogotovu ne tvoje, ali ljudi će se navići. A ti si bio sve samo nisi bio navika.

Shvataš već…

Ja ću se navići… Na šta? Mače, toliko je toga između ovih redova na šta se da navići. Na to da sredom dolaziš da proživiš sa mnom sve ponovo ili barem deo koji se zaglavi između nedostajanja i maštanja. Da, maštam mače – da skupim stopala između tvojih, da ti se prsti izgube u mojim kovrdžama, dok me ljubiš pred rastanak.

Mislim da me ništa tako ne određuje kao plavo, osmeh i kovrdže. Zamisli da sam došla kovrdžava onog petka – možda ne bismo toliko ratovali sami sa sobom, možda bismo više vodili ljubav jedno sa drugim, možda bismo više slušali, možda ne bismo toliko boleli.

Bio si grom za moja nedra. Zbog toga me olujno nebo podseća na tebe. Još uvek ta grmljavina odzvanja u meni. I ne želim da je smirim. Ima nečeg u ovoj čežnji za tobom što me čini živom. Ima uzdah pred san kad sklopim oči i premotam film. Imaju žmarci što protutnje niz leđa kad prisetim tvoj glas i dodir tvojih prstiju na mojim kukovima.

Zamisli da smo se voleli.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Slavko Stamenić

zaplitanje-jezikom-zvuk-blacksheep.rs