02 nov Zaplitanje jezikom: Triput meri, triput seci

Ne može ljubav da se meri veličinama koje ne poznajemo. Kako da znam koliko je to odavde pa do Meseca? To zavisi od doba dana, pa od dana u mesecu, pa od meseca u godini i tako u krug. I nikad nije isto. I nikad ne mogu da budem sigurna koliko je to. Sve te univerzumske veličine ne razumeju jednu ovozemaljsku ljubav.

Ja imam svoje mere. Tako se i dese sva ona zaljubljivanja i davanja bez mere.

Mera mi je kada usne savršeno pašu u ono udubljenje na tvojim grudima, u spajanju nekog neparnog reda rebara. Možda i omiljena.

Mera mi je brzina kojom mi srce lupa i ruka drhti kad mislim o tebi, kad pišem o tebi.

Mera mi je nedostajanje i “Jedva čekam”.

Mera mi je količina kose koja biva zapletena među tvojim prstima kada ti se bacim u one nedostajuće zagrljaje.

Jedva se otpetljamo kad dođe vreme da krenemo. A nikad ne krećemo pre jeseni. Ne dok je toplo, dok nam je lako rastajati se, jer tad se sigurno vratimo. Na još jedan put, još jedan poljubac, još jedan zagrljaj.

I onda dođe jesen i ponovo dođe oktobar i ja ponovo pričam o tebi. Do duše sama sa sobom. Mada neki tamo dovitljivci kažu kako se tad ispričaju najlepše priče. I ovo je jedini put da ću se složiti sa dovitljivcima.

Najlepše pričam o tebi kad me niko ne sluša. Kad me ni ti ne slušaš. Pogotovu sad u jesen, kad ujutru osetiš one prve mirise zime na pomolu. Iz jeseni u jesen opet ti. Zapravo opet ja o tebi. I ovo mi se čini kao već rečeno, ali odbijam da pomislim da si fraza mog života. Odbijam da smo i ove jeseni jedna od onih pokondirenih tikvi. Ako smo već tikve u jesen, onda nek smo one od kojih se prave najlepše pite bundevare.

Znaš dokle je došlo, kad nas uporedim sa pitom od bundeve.

Znam.

I ja mislim da je vreme.

Neki krajevi se jednostavno dese od samog početka.

Već na samom početku uzmemo da okrajamo, k’o ivice ćebadi pred zimu, granice do kojih će nam sezati misli, reči, pogledi i dodiri.

Ne dalje od mogli bismo i ne da mi se srce u lomljenje.

Ne dalje od “Šta ako” i “Zar se nismo razumeli”.

Ne dalje od najtamnijeg dela irisa i nove nijanse boje obrva.

Ne dalje od prepletenih prstiju dok padamo u san.

Ti si verovatno bio najlepše spajanje kraja s krajem. Iz kraja u kraj. I opet bih sa tobom u krajnost. A znam da sam obećala da neću. A znaš da si ti ona nepoznata od kojih moja obećanja zavise.

Setne su mi jeseni.
Podsećaju me na sve što smo bili i sve što nećemo biti.

Podsećaju me na sve što smo rekli i sve što smo mogli reći.

Podsećaju me na sve što smo činili i sve što se ušuška pod čežnju.

Setne su mi jeseni, jer sam sa tobom uvek zamišljala zimu.

Da nam je zime ne bi nam kraja bilo.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: pinterst.com