Zaplitanje jezikom: Sine

30. novembra 2016.

Prošlo je devet. U trideset sekundi, koliko joj je trebalo da uplakana izleti iz sobe, legla sam u krevet i iščekujem ono što dolazi. Rečeno je bilo “Devet u krevet”, a ona je dole, plače. Tad sam zapamtila ono igračka plačka.

Ne smem da se pravim da spavam –  trajaće duže. Ne smem da plačem – boleće jače.

Kao klinku me je učio o evoluciji, o dinosaurusima i majmunima, kad rekla da mu ne verujem kupio mi je enciklopediju i pustio film. O Adamu i Evi čula sam kasnije u školi i žestoko se bunila protiv te neistine. Bio je moj heroj. Išao je na pecanje svakog vikenda i kući donosio neke velike brkate ribe i one male –  što ja volim. Pripreme bi počele još u četvrtak, da se kupi hrana, da se kupe crvi, da se u kutiju spakuju svi mamci, plovci i udice, da se odabere štap, onaj drugi i treći. Dobila bih malu plavu plastičnu stolicu da sednem pored kofe i mešam hranu koja miriše na voće.

– Jel mogu ja da probam, tata?

– Ne, sine. To nije za ljude.

zaplitanje-jezikom-blacksheep-rs

Mama se jednom naljutila i rekla da sam mu ćerka, a onaj najmlađi zvrk je sin. On se smejao i pevao “Ti si ćero tatin sin”. Bila sam ponosna na to. Kad sam prvi put u srednjoj školi, posle njihovog razvoda, čula pesmu, rasplakala sam se. Mama se zbog mnogo stvari ljutila na njega. Pogotovu zbog pecanja. Ja mu nisam verovala da je sam upecao one velike ribe, a on se ljutila što mora sve sama.
Jedno jutro me je probudio pre izlaska Sunca, izvadio stvari iz ormana i rekao da se obučem.

– Gde ćemo, tata? Mrak je još.

– Idemo u avanturu.

Sve stvari su već bile spakovane u kola. Pružio mi je mali žuti štap i rekao da je ovo od sada moj i ja sa njim pecam. Ej! Žuti štap! Pa meni se život svodio na žutu kad sam bila klinka – bila sam žuti rendžer, onaj što ga niko neće kad se igramo, omiljeni Teletabis mi je bila Lala, i omiljena igračka žuti plišani zec što je baka donela iz Engleske, žute patofne kao nerazdvojivi deo mog kućnog autfita, i sad žuti štap za pecanje sa kojim sam uvek pecala šištavce i sunčice. Tog dana smo se vratili kasno kući, Sunce je već zašlo, oboje smo smrdeli na ribu i nikad bili srećniji. On je stvarno pecao one velike brkate ribe.

Sećam se kad su kupili računar, mami je bio potreban za posao, ali to nam nikad nije bilo zanimljivo. Sedeli bismo oko stola dok je igrao Colin McRae Rally i navijali za njega u krivinama. Ili kad je igrao Turok: Dinosaurus Hunter pa smo se krili iza stolice kad naiđu životinje. On mi je usadio tu ljubav prema video igrama.
Mama ni to nije volela.

Uskoro će jedanaest sati. Ležim u mokrom krevetu. Ne smem da priznam da je mokar. To je uvek bio dovoljan razlog za još jedan put. Sećam se mamine ruke kojom mi prolazi kroz kosu i njenih poljubaca u čelo. Ne sećam se plakanja. Sećam se samo onih štucavih udisaja posle plakanja. Nisam to jutro išla u školu. Mislim da je razlog bio da učitelj ne vidi modrice po rukama. Mada tada, ko i sad, nasilje u porodici je porodična stvar.
Mrzela sam ga. Prebacivala sam mu to dugo vremena. Sve naše rasprave bi se završavale mojim upiranjem prsta u taj osećaj krivice koji sam vremenom u njemu izgradila. Nije više bio heroj.

Kada je otišao pisala sam mu pismo. Pisala sam mu kako mu opraštam sve i kako nije bitno. Biće bolje. Možemo ispočetka. Pričali su nam kako nismo mi krivi, da se mame i tate nekad razdvoje, kao što se mi odljubimo od naših simpatija. Nije mi to bilo neko poređenje, jer ja sam se od mojih simpatija, kao i sad, odljubljivala isto srčano kao što sam se i zaljubljivala.

Danas smo prijatelji. Nedostajemo jedno drugome. Tu razliku u kilometrima nadoknađujemo minutima. I zaplače se često kad podelim sa njim moje uspehe. Jedno “Bravo, sine moj!”, pa se i ja rasplačem. Oboje verujemo da je život lep dok smo tu i da ćemo jednog dana opet zajedno na pecanje.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: newyorker.com