Zaplitanje jezikom : S kolena na kolena

31. januara 2018.

– Kako ćete vi za slavu da pravite torte kad mene nema, a vi ne znate ništa.

Voli u poslednje vreme da nameće taj njen odlazak. Čuj u poslednje vreme, poslednje dve godine, najmanje. Nekad iz šale je pitamo kad će ići već jednom.

– Dobro, pa ti me nauči. Znaš da volim da pravim torte.

– Ono jes. Znala sam da će te torte da preskoče jedno koleno. Vaša majka je uvek bila spretnija za slane stvari.

– Eto, baš sam planirala za rođendan da je pravim.

Sedi do kreveta i buta po ormaru. Izvlači veliku podeblju knjigu, A4 formata. Naslovna slova su izbledela ali se pod svetlom naziru : “Veliki narodni kuvar”, sedmo izdanje štampano 1966. godine. Knjiga je rađena prema poznatoj knjizi “Moj kuvar” koji je pre rata izdala “Politika”, a sredila Spasenija-Pata Marković. Pata kaže sledeće “Iskustvo za ekonomično, pravilno i racionalno vođenje poslova u domaćinstvu potrebno je svakoj ženi. Ova knjiga namenjena je našoj ženi-majci i domaćici, u prvom redu ženi koja iz bilo kojih razloga nije mogla da stekne potrebna iskustva u kuvarskoj veštini”. Nisam sigurna koliko bi ovo prošlo kao predgovor u savremenim kuvarima, ali nasmejalo me je sad.

Provrte sekund kroz listove i otvori je. Osećam da žmureći bi mogla da nađe šta joj treba u tom kuvaru. Između zadnje strane I korica dodati su isečci sa novinama. Osećam da je više kuvala po tim receptima nego po kuvaru. Okreće na neku od poslednjih strana, sa pet recepata zalepljenih selotejpom.

– Evo je ovde. Uzmi prepisuj.

– Što da prepisujem kad imam telefon.

– E pa da. Uzmi slikaj.

Okrećem kuvar ka sebi i čitam naslove : “Torta od pomorandže”, “Torta od piškota”, “Proja”, “Jabuke kuvane u vinu” i “Musaka od kiselog kupusa”.

– Musaka od kiselog kupusa?!

– Da znaš što je božanstvena.

– Verovaću ti na reč.

Slikam recept za tortu i vraćam joj kuvar.

– To što tu piše.

– Dobro.

– Sve to zanemari. To mućenje jaja, pa te ohladi, pa te odmori. Ništa to. Ja to ovako. Odvojiš belanca od žumanaca. I to vodi računa, nemoj da ti žumanca baš ulupaju, nego nek su cela.

– Dobro.

– Uzmeš belanca i umutiš tako da mogu da se prevrnu.

To je stara bakina mera za čvrstinu belanaca, koju je njoj prenela njena majka. Mutiš belanca dok ne očvrsnu toliko da ako okreneš nekome na glavu neće pasti. Uradila je to jednom dok sam bila mala i zamalo se nije završilo kako treba jer sam ja krenula naglo da ustanem od straha da mi se belanca ne sruče na glavu. Od tad tu istu metodu praktikujem i sama nad ukućanima ili bližnjima. Taj strah na licu uvek izmami osmeh.

– Posle u to dodaješ polako šećer, da ne padne na dno. I mutiš i dalje.

– U redu.

– E posle u to dodaš žumanca. Jedno po jedno da se polako umuti. U međuvremenu operi jednu pomorandžu samo pod mlazom vode i ostavi je u činiju tople vode. To je stari trik koji me je deda Koko učio. Tako izađu svi otrovi napolje.

– Okej. Topla voda i pomorandža. Zapamtila.

– U smesu onda dodaš i sok od te jedne pomorandže, mada može i pola. Kad si sve umutila, uzmi mlevene orahe i dosipaj polako. Nemoj da mutiš jako mikserom, već ili isključenim mikserom ili ako imaš onu lopaticu. Staviš rernu da se greje, a ti najveći pleh uzmi i omaži margarinom i stavim peki papir.

– Peki papir?

– Pa da onaj papir za kuvanje.

– A pekarski papir.

– Taj. To. I na njega izliješ masu i ostaviš da se peče, sve dok ivice ne krenu da se uvlače malo unutra. Onda je gotovo. Jedno pola sata i dosta. Isečeš tu koru na tri dela. Uzmi santimetar pa izmeri. Ne možeš odokativno iako misliš da možeš.

– Haha.

– Šta se smeješ? Ozbiljna sam.

– Dobro dobro, metar da premerim.

– Jeste. Iseci i papir ispod, pa samo prevrneš i odlepiš papir. Lako se skida. Srbin što ga izmislio. Ono ranije, sve nožem zasecaš pa se nadaš da neće pola ostati na papiru.

Nisam sigurna da ga je Srbin izmislio. Ali ona to kaže za sve dobre izume.

s-kolena-na-koleno-blacksheep.rs

– E sad. Ima tu par finesa. Da bi torta bila onako bogata, ja stavim jednu i po meru fila na jednu meru za patišpanj.

– Aha. Dobro.

– Mislim neće ništa da fali i da je napraviš ovako kako piše, ali ja to pravim na moj način već godinama.

– I ništa joj ne fali.

– I ništa joj ne fali. Nego, uzmi jednu manju šerpu i jednu veću. Ovu veću napuni vrućom vodom a ovu manju stavi u nju. Pretpostavljam da nemaš onu posebnu posudu.

– Onu što u njoj stalno topiš čokoladu?

– E tu.

– Nemam.

– Dobro onda kako sam ti rekla. U maloj sve kuvaš, velika samo greje.

– Okej.

– Staviš prvo margarin da se otopi sa šećerom. Ne treba mu dugo. Ti pored uzmi izlomi čokoladu na parčiće. Onu, kako se zove…

– Menaž?

– E ta. U margarin dodaš čokoladu i jaja i promešaš sve dok se ne sjedini i pustiš da se kuva. Moraš odmah da umutiš to, da ti se jaja ne bi skuvala.

– Haha.

– Ozbiljna sam. Jednom su mi se skuvala. Zato ti i kažem… Fil kuvaš dok ne očvrsne malo, onako da se razvlači sa kašike. Najbolje da uzmeš jedan tanjir i pustiš kap fila sa kašike. Ako se ne sjuri niz tanjir to je to.

– To je to?

– Jeste. Posle samo ređaš sve po receptu.

– Pa dobro, nije mnogo teško. Zvaću te ako negde zapnem.

– A za koga to praviš? Za dragog?

Smejem se u sebi na pomisao da zna da ga moja baka zove dragi. Da ga moja baka ikako zove.

– Za društvo bako, pravim proslavu u petak.

– Pa ja sam mislila da on ide u tom kompletu.

– Ne za sada.

– Volela bih da ga upoznam.

– Možda.

– Dobro dobro. Zapričala si me. Uskoro će gosti. Moram da se spremim.

– Ajde ništa te ja ne ometam.

– Moram da ti se pohvalim. Vidi.

Podiže bluzu malo iznad struka i pokaza mi zakopčanu dugmad na pantalonama.

– Više ne spadaju, je li?

– Ne ne. Ranije sam morala ovako, dva prsta od dugmeta, pa zihernadlom da zakopčam. Sad vidi.

– Vidim vidim. Super. A ja tebi da pokažem.

Uhvatih se za obod pantalona i povukoh palcem od sebe.

– U aprilu kad sam ih kupila bile su taman.

– Eto taman. Jedna u jednu druga u drugu stranu, a obe taman kako treba.

– Jeste.

– Vodi računa o sebi. Molim te.

– Hoću bako ne brini.

– Lepo te molim. Ako ne molim onda koljim.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Gaelle Marcel