25 jan Zaplitanje jezikom: Paralelni univerzum

Svest mi se gubi u dimu.

Uvek sam tako i zamišljala sebe, da ikad propušim. Kao jednu od onih emotivno nedostupnih devojaka, koja posle seksa pali pljugu, naslonjena na jastuk podignut uz ivicu kreveta – ne mari što je gola, što mesečina piše neku najljubavniju pesmu na njenim savršenim grudima, što senke igraju ritual oko njenog pupka i gube se ispod prekrivača na samu pomisao njenih butina. Vidno nezainteresovan pogled joj je prikovan za pukotinu na naspramnom zidu, sve dok joj i ona ne dosadi pa glavu nasloni na zid i zatvori oči. Jedno odjebivo “Ni o čemu” izlazi iz njenih vrelih crvenih usana dok je pita o čemu razmišlja. A on, on je upija pogledom, kao da zna da neće nikada biti potpuno njegova. Upija dok može, dok je tu, na dohvat ruke. To i koristi, prstima prelazi preko njenih dolina i uvala, iscrtava mape. Posle će je pretočiti u reči, možda čak neku nesavršenu pesmu, jer se njegova ideja o njoj kosi sa njenim mrazom. Pisaće o tome kako joj je neko slomio srce i kako ga ona opija u divljim nočima, strasnom seksu i oblacima dima, sve dok bol ne otupi, dok sećanja ne izblede, dok se na jednom takvom randevuu ne slomi u komade i pusti da je zagrljaji i poljupci spoje nazad, neskladno, ali za njega savršeno. Piše i mašta o tome kako je on njen vitez, spasitelj. Napisaće nešto, po njenom mišljenu, patetično poput “Dok je jutarnje Sunce grabilo ka svim kucima njegove sobe,ona je i dalje gledala svetlo u njegovim očima.”
On nikada neće biti taj, jer ona nikada ne ponavlja muškarce, to bi značilo da im se vraća, da ih želi, da joj prijaju… Ne, nema vremena za to. Nema živaca. Dok on stavi tačku na papir svog remek dela, ona će već biti u krevetu muškarca kojeg je srela u džez baru u kojem se pravila da je  dama sa čipkom na rubu njene male crne haljine i dugom izrezbarenom muštiklom.

Za njega je potpuno druga žena, ali uvek van domašaja za kraj.

Za nju je svaki petak maskenbal.

Uz svest se izgubila i ova misao o paralelnom univerzumu, a priča se razvezala u pravcu u kom davno nije. Ne pričamo često o ljubavnim životima, završi se u par rečenica :

“Ima li neko poseban?”

“Nema. Kod tebe?”

“Nema.”

Možda je do tog dima i ukusa lubenice i prigušenih svetala. Ne sećam se kad sam poslednji put tu priču o ljubavi ispričala naglas. Ni da li sam ikad.

• Love above all.

Konstatujem i dobacujem mu smešak, onaj kojim se pravdam, pravim da sam okej.

Gledao me je širom otvorenih očiju sa onim toplim pogledom. Pokušavam da uporedim tu toplinu sa nečim poznatim, ali nemam opis koji neće pokvariti sliku.

– Baš mi je drago što te poznajem. Ja ću svoju devojku sa tobom da upoznam i pustiću da se ispričate i njoj će biti jasna suština života i ljubavi.

– Misliš?

– Ajde Love, to ti je životna mantra.

Dok smo izlazili iz bara zagrlio me je i rekao da sam hodajuće pufnasto srce. Tim rečima, kunem se. I da mu je nemoguće da me neko do sad nije video.

Shvatam da jedino što je zajedničko meni i onoj devojci što pali pljugu posle seksa je to što nas niko nije video. Kažu da u tim paralelnim univerzumima samo donekle ličiš na sebe. Mislim da ona preko nedelje skloni sve maske u ormar, dugu crnu kosu veže u neurednu punđu i piše pesme za ukulele.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: flickrl.com