Zaplitanje jezikom: One day stand

8. februara 2017.

– kažeš , nećeš više? Nećemo više?

Kažem da ne znam, da neću. Mislim da se samo jednom lomimo u param parčad i da je jednom dovoljno. Mislim da tek tad shvatamo da moramo ispočetka. Da moramo samo na gore. Nije on moje dno. Niti sam se sa njim lomila u komade. Čini mi se da se sa njim lečim. Lečim malo duha, malo tela, jer svemu je potrebno voljenje. Nije ovo takvo voljenje. On je moj katapult u visine. Svakakve visine. “Samo danas”, mislim u sebi, a iz usa mi izlazi “Nemoj da se zaljubiš”, dok gledam kako mu se kroz bradu provlače zraci ovog februarskog prolećnog Sunca.

– Nisam ja za to sada, mala. Bolje se ti pripazi.

Dobacuje mi uz neobavezan namig i osmeh u uglu usana, naslonjen laktom na jastuk. Nonšalantan je i samouveren u svakom svom pokretu. Ne štedi reči, a i ne bira ih, ni dok vodi ljubav sa mnom, ni dok mi miluje zajapurene obraze, ni dok me steže u zagrljaj, ni dok neobavezno ćaska uz picu.

Ja sam ljubav, i ja tako jedino umem. Ja sam gola samo kad me razoruža do gole kože. Samoj sebi lelujam između kurve i boginje, a njemu sam obe u jednom dahu. A uzdisali smo ceo dan. Možda u noći strast utihne. Nismo mi tipični ljubavnici.

– Ne govoriš, mala. Šta si se ućutala?

– Nisam. Samo uživam.

– Uživaj malo glasnije.

I opet onaj osmeh. Znam šta misli. I odgovaram mu osmehom, jer me zaista nasmejava.

– Komšije, mače.

– Opa. Mače?

– Ako sam ja mala, ti si mače.

– Ali “mače”… Hahaha

– Neka velika mačka, šta da ti kažem.

– Vidiš da može.

– Šta može?

– Može priča.

Prstima prelazi niz moje koleno naslonjeno na njegove grudi. Kroz neubedljivu šalu kažem da sam poslednjih sati promukla.

– Ti se uzdasi ne računaju, mala.

I dalje ćutim i puštam da me guta tim sivim očima. Jednom davno me je takvo sivilo progutalo. I isto je počinjalo – u strasti. Ono me je i iskovalo donekle u ovakvu ženu. Ćutim. Smejem se, jer to uvek razoruža protivnike, a danas je on moj. S njim se borim i protiv sebe i protiv njega.

zaplitanje-jezikom-blacksheep.rs

Nisam ni primetila kad je pala noć. Uvukla se, kao on pod moje prste, moju kožu. Mirišem na njega. Ratovali smo ceo dan, onako kako ja jedino umem, na onoj udaljenosti gde njegov topao dah me ježi. Strasti su zamrle pre koji sekund, ali još uvek čujem srce u ušima. Beograd sa jedne, ja naslonjena na drugu stranu zida njegove male spavaće sobe. Kroz odškrinuta vrata od terase šapućemo jedno drugom da je sve u redu – ja bubnjevima u grudima, Beograd sirenama. Pevušim “Kotor” od Galije, jer ovo proleće u februaru me podseća na tople noći na Jadranu. Oprosti mi, ali “Beograd” koji znam nije za pevušenje večeras. Ruku naslanjam na čelo, žmurim, slušam, dišem i uživam. Iskreno – uživam u smiraju, u energiji, u ovom kratkom pripadanju. Pridiže se i prilazi mi ljubeći me prvo u čelo, zatim nežno preko usana. Jednom rukom zatvara prozor, drugom me privlači u snažan zagrljaj ispod čaršava. “Samo danas” tiho sebi obećavam, dok se leđima pribijam uz njegove grudi.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Andrew Neel