Zaplitanje jezikom: Mehanika

29. marta 2017.

Nosila je tonu nakita. Uvek. Na jednoj ruci prstenje, koje nikad nije skidala, na drugoj satovi i narukvice, oko vrata nešto na lančiću, što bi vazda motala između prstiju, šarena dugmad, na mestima gde obično dugmad ne stoje. Moja je majka domaćica, nema tu mesta za tolike đinđuve. Kad se mesi. Kad se čisti. Kad se plete. Neće ona biti nikad takva majka. Kako stvari stoje – pitanje da li će biti, ikad. Živi na knjigama i crnom čaju, sa mlekom. Ko još pije čaj sa mlekom. I ko je još čitanjem napunio stomak. Tako je i zamišljam preko dana – skuplja cveće po parku i plače od sreće kad vidi leptire, stan mi liči na modularni herbarijum, sate provodi u knjižarama i onda pred kraj radnog vremena ode do biblioteke da pozajmi knjigu. Kaže da voli miris tih, već milion puta pozajmljenih, knjiga, a ja pomislim na sve ruke koje su dodirnule tu knjigu i večera mi presedne. Otac je bio mehaničar – ruke uvek crne do laktova, nije bilo tog sapuna. Hleb se uvek više belio u njegovim rukama. Nikad nisam voleo da sedim prekoputa njega za vreme ručka.

Obećao sam sebi da ću raditi neki čistiji posao. Sterilni miris apoteke me opušta. Sterilnost bele boje me opušta. Ona kaže da tripujem. Kaže da me sve to čini napetim – da me opušta ne bih pušio kao turčin. Čak i to je jedan balans u mom životu. Ne razume ona to. Nema dva odevna komada iste boje.

Kaže da će početi da skuplja čarape sa “ludim” dezenima.

Kaže da je samo jednom bila na maskenbalu i maskirala se kao Pipi Duga Čarapa.

Kaže da će tetovirati i Sunce pored one Zemlje. “I tetoviranom svetu je potrebna fotosinteza”.

Govorim joj kako ne zna šta je fotosinteza i da prestane da priča zbog priče, da je dovoljno odrasla da može da vodi smislene razgovore. Kaže da je to teško. Govorim joj kako je gvožđe teško. Često govori kako će nešto uraditi “kad poraste”.

Kad poraste rodiće ćerku kojoj će svaki dan plesti drugačije kike.

Pitam je šta će ako rodi sina.

Njega će tata voditi na pecanje, a ona će ga učiti da ubere cvet za simpatiju.

Kad poraste imaće veliku biblioteku u stanu.

Kažem joj da bez posla nema novca za toliko knjiga.

Bez knjiga je život dosadan i sterilan.

Govorim joj kako to nema nikakve veze sa besposlicom i dokolicom, o kojoj joj pričam. Nasmeje se, pa skupi usne dok očima prelazi preko mojih, poljubi me u obraz i kaže da sam u pravu. Govorim joj kako je ona odavno porasla, neće dalje od toga, i da sad treba da odraste.

– Tomato tomejto, potato potejto.

– I mi imamo za to rečenicu. Kaže se “Nije šija nego vrat”. Neguj malo više svoj jezik.

– Negujem ga ja svake srede. A i pred spavanje, kad perem zube.

– Opet se šališ. Je l možeš nekad da govoriš ozbiljno. Možemo li nekad da vodimo razgovor kao dve odrasle osobe. Imam osećaj kao da sa detetom pričam.

– Pa sam si rekao da treba da odrastem. Ne ide to preko noći, a ni preko dana, pravo da ti kažem. Danju sam zauzeta življenjem, a noću voljenjem. Ko će misliti o odrastanju kad kod Kalemegdana postoji luna park. Ko će da misli o odrastanju kad ti dah ima miris kamilice.

– Ti samo o igranju, cveću i travama.

– Nemoj da si mrgud. Ne danas.

Zavrtela se bosa na prstima, šireći rukama obod bele haljine do kolena.

– Vidi. Sredila sam se. Spremila sam nam i večeru. A poklon ćeš dobiti kad završimo klopu. Otkopčava se na leđima.

Dobacuje mi nespretan namig uz osmeh.

mehanika-blacksheep.rs

Okrenula se na drugu stranu kreveta i zaspala, kad sam joj rekao da ne mogu opet, jer je kasno. Popušio sam cigaretu na terasi i gledao je kako spokojno i nepomično spava. Poljubio sam je u kosu, koja je uvek mirisala na pomorandže, odložio odelo na stolicu, proverio da li je alarm podešen i legao da spavam.

Ujutru na stolu pored šolje me je čekalo parče papira nespretno iscepano iz neke sveske.

Mili moj. Jogurt je balans, ne život. Da je drugačije, zvalo bi se mehanika, a ne vođenje ljubavi. Zameni kafu čajem od kamilice, a dim otvorenim prozorima. Zakasni na posao, dok uživaš u Suncu i fotosintezi. Ne brini za mene. Možda se opet sretnemo, kad porastem.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Slavko Stamenić