05 okt Zaplitanje jezikom: Mangupe

Jednom shvatiš da sa nisi više za parade i vašare po tuđim selima i srcima, po svojim pogotovu. Shvatiš da više voliš šećernu vunu i ringišpile, one u glavi i da nije bitno kome smo se sve juče dali, ako nas ovi danas vole. Pa danas se uhvatim kako po ko zna koji put pišem onim, što Tijana kaže, ološima i mangupima. A letos, tamo preko okeana, sam obećala sebi da neću više da ti pišem. Drugi su razlozi bili tad – sad dam to obećanje svako jutro i još jednom pred spavanje, jer najmanje jednom dnevno ga pogazim.

Jesi mangup. Po ko zna koji put se igramo licima i ožiljcima, o srcima da ne govorim. Tešim se kako se kao leptiri igramo samo u toplim noćima, kad nam je lako odlaziti. Kad se olako deklarišemo kao niko i ništa, kao samo svoji i nikad tuđi. Iako sam ti toliko puta govorila da ne verujem u pripadanja, ne ta koja tebe straše, ne u ono “moj”, “mi” ili “naše”. Pripadaš onome koga voliš, hteo ti ne hteo. I o tom pripadanju ne mora da zna niko, a može da je naočigled svih očiju sveta. Ali ti i ali nikada ne idete zajedno. Tu znam da te gubim. Tad znam da te gubim.

Pokušavam da ti napišem poslednju, za ovu godinu, baš sad u oktobru kad počinjem sve iznova. Iz jeseni u jesen počinjem iznova, kao vuk kad dlaku menja pred zimu. Poželim svakog oktobra da budeš jesen mog života i promeniš me iz korena, ogoliš. I bude tako. I nikad onako kako sam želela. Pokušam, dam ono obećanje “od sutra”, ali ti si toliko inspiracije ubio i rodio u meni za ovih par godina. Još uvek ti ide od ruke. A meni ne ide da ne pišem i ne ide da ne mislim. Ali glavom snažno odmahujem kad pitaju je li za tebe, ne znajući ti ni imena. Ti si magija koju sam Beogradu dunula u lice, prašina koju ne mogu da obrišem sa prozora ili stresem sa rukava.

Jesi magija. Nasmeješ me sa jednim “znam te” po kojem se normalni ljudi nikad ne poznaju. Rastužiš me dok pišem to “znaš me” u produžetku, jer se toliko malo poznajemo. Imamo par tih “znam te” i to je to. Sve ostalo smo spakovali između zareza, osmeha, pauza, dimova, po kojeg poljupca i onih pogleda iz daleka i na blizu.

U koliko sam nas samo reči i svetova spakovala. I ako nas ne bude – bićemo. Od onih sanjanja u ulici posečenih hrastova, mojih prvih padanja i tvog uvek stoičkog držanja. Zamalo uvek. Bilo je ono jednom, kad si mi se lomio pred očima i mislio da hvataš poslednji voz sa “Eh, da sam bio pametan…” i “Što nismo onda…”, ali bilo je tuđeg pripadanja u našim pogledima. I kao što rekoh ti i ali nikad ne idete zajedno.

Gde si sad sa tom voznom kartom? Sad da smo pametiniji, da smo hrabriji, da smo zreliji… pitali bismo se uz osmeh, noseva prbijenih jedan uz drugi. Već sam ti pričala o tom sudaru svetova prošlog oktobra. Ni tad nisi slušao. A svaka moja reč, kap je za tvoje korenje u mojim plućima, grudima, prstima, zubima, moždanim vijugama. Možda zato nikad i ne uspevamo, jer si previše pustio korenje da bi se pustio.

Pomislim kako imam snage da dišem, guram, grizem, mislim za tobom. Kojeg li beznadežnog neodustajanja. Nedostajanja.

Nije nam se dalo. Ne da nam se ni sad ni nikad, jer za tebe su uvek pogrešna vremena za mene, a prava za pogrešne. Možda ti svako moje vatreno igranje tvojom kosom i tvojim prstima, mojim kukovima i mojim usnama, daje snage da druge osvajaš, da za drugima čezneš. Barem se tako činilo. I sve je dobro. I sve ti opraštam – ona prekookeanska zasmejavanja i ova slepa nedostajanja na blizu.

Uvek ću te braniti, jer nisi takav. Ali jesi ološ i jesi mangup i jesi magija. Uvek ću pogaziti sva obećanja jer si takav, prokleto odvažan u svojoj čežnji.

Tijana kaže da su svi oni ološi i mangupi dok nas ne ožene.

Ima i takvih ludaka.

Autorka: Tamara Luna lav Naumović

Fotografija: whicdn.com