05 feb Zaplitanje jezikom: Mala kartica boje slonovače

Pet i sedamnaest.

Ušla je u moj mali plavi stan. Nije ni toliko moj – mojih je roditelja. Nosila je teget šešir širokog oboda – uvek je umela da unese osmeh i šašavost u svaki dan, tmuran ili sunčan. A ovaj današnji je veoma sunčan i topao za jedan kraj jaunuara, i to, do juče, ledeno hladnog januara. Prošla je kroz žuti okvir mojih vrata noseći žutu haljinu sa visokom rolkom i buket bordo crvenih ruža i ružem u istoj boji.

Kada god neko pomene veselost ili reč veselo u bilo kom drugom obliku, ja pomislim na nju. To vam je dovoljan opis, a u prilog mi idu i sve njene boje koje nosi sa sobom, na sebi i u sebi.

Poljubila me je ovlaš u obraz – ostavivši otisak usana, i uputila mi onaj samozadovoljan osmeh, stavljajući mi do znanja da joj je to i bila namera. Ne ljutim se. Osmehujem joj se u prolazu dok odlazi do kuhinje.

Prestao sam da razmišljam o njoj kao čudnoj, već kao jedinstvenoj. Tako mi ni taj buket ruža nije izgledao ni malo čudno za jedan sunčani januarski četvrtak – izgledao je kao ona.

– Gde si, mala?

– Hteo si da kažeš: „Debela“!

– Nisam, ne lupaj. Ja te tako nikad ne zovem. Ne mešaj me sa tvojim provincijalcima.

Jesam li napomenuo da je provincijalka? Jeste. I nikada ne biste pomislili to da ste je danas prvi put videli. Ona je osmo čudo ovog sveta, priča na jezicima koje nikada ne biste razumeli, pogotovu onim ljubavnim. Velegrad je njen dom. Jedan dan je možete sresti baš ovde u Beogradu, a sutra u Parizu – čak i ako nije u Parizu. Ne umem to da objasnim. Razumeli biste me kada biste je videli. Potpuno je jasna u svojoj nejasnoći.

– Lepa si…

– Danas .Je l’!? A drugim danima nisam?

– Ženo božija! A jesam li ja rekao „danas“? Nisam! Rekao sam da si lepa.

– Pa zvučao si nekako, nedovršeno…

– Nostalgično…

– Što tako? Nedostaje ti moja lepota?

Mislim se u sebi: „Ti mi nedostaješ, ženo luda“. Verovatno bih je povredio mnogo više nego što bih je obradovao da sam joj rekao. A vrlo je verovatno da ona to već zna.

– Da, da… Tvoja lepota.

– Ej! Ne ismevaj me. Ne znaš ti, ne poznaješ ekstravagantnost moje lepote. Tih! Tačno ću tako da nazovem svoj prvi roman. Baš me inspirišeš. Hvala ti. Prava ti ne dam.

– Na kojoj frekvenciji radi tvoj mozgić…

Vrpolji se na stolici. Danas je posebno šašava. Odvezuje pertle na svojim plavim starkama. Dok se saginje, kosa joj pada preko lica, golicajući joj vrh nosa. Najdivnije mimike njenog lica su one kad se smeje, kada se „duri“, i dok mrda svoj nosić kad je nešto golica.

Laganim pokrenom skida starke sa stopala i ustaje do sudopere, tabanajući po parketu u belim soknama.

– Prehladićeš se.

– Nisi nikakav domaćin. Moram sama da se služim

– Sedi.

– Sad sam već došla do sudopere.

Prilazim joj sa leđa i obavijam ruke oko njenog stomaka, zaranjajući nos u njenu kosu. Miriše na pomorandže. Nije to onaj klasičan citrusni miris koje devojke nose jer žele da demonstriraju svoj čvrst stav. Ne, to je  baš miris pomorandže. Siguran sam da je pročitala negde kako je ekstrakt pomorandže zdrav za kosu, i našla način kako da ga iskoristi. Opsednuta je kosom. I ja sam opsednut njenom kosom. I njom.

– Nećeš me zaustaviti!

– Miruj jednu sekundu!

– Neću.

– I Bogu bi prkosila da možeš…

– Ja ne verujem u Boga.

– Našla si način.

– Ja uvek nađem način.

– A da nađeš način da malo ćutiš i uživaš u trenutku?

– Pa ja najviše uživam tebe da maltretiram.

– Siguran sam. Nego, otkud ruže?

Zaćutala je. Naslonjen grudima na njena leđa, mogao sam da osetim kako joj srce lupa.

– Šta nije u redu?

Izmigoljila se iz mog zagrljaja i naslonila na sto, gledajući me nekim besno-tužno-upitnim pogledom.

– Što si me zvao da dođem?

– Ne znam… Onako… Lep je dan, mislio sam da ga ulepšamo… Otkud znam šta sam mislio. Kakve to veze ima? Došla si. Mislim, ti si ta koja obično čita moje misli. I dođe jer zna šta mislim. Kakve to veze ima sa bilo čim i mojim pitanjem?

Vidim kako grize usnu. Na ivici je suza.

–  Hej… Šta ti je? – prilazim joj, hvatajući je za ramena.

Gleda me svojim krupnim tamnim očima, prelećući s jednog na drugi kraj mog lica, kao da traži nešto.

– Ima sve veze sa današnjim danom.

Besno me odguruje od sebe i kreće prema vratima. Obuva patike stojeći. Uzima buket sa stola i torbu i kaput sa stolice i istrčava napolje. Potrčavam za njom, ali saplićem se o stolicu, i pružam celom dužinom preko pločica.

Okrećem se na leđa i gledajući u plafon pokušavam da shvatim šta se upravo desilo. Vadim paklicu i upaljač iz levog džepa trenerke i palim cigaretu. Pripisaću ovaj trenutak njenoj ludosti. Ne znam šta je pošlo naopako i kad. Ima ona svoje momente.

Deset i petnaest. Jutro.

– Halo.

– Gde si, ćer’o tatina?

– Hej, tata. Evo, krenula na neki sastanak.

– Pa zar i danas poslovno?

– Znaš to.

– Šta radiš danas?

– Imam obaveza u toku dana. Sa sastanka na sastanak. Što?

– Pa mislio sam da se vidimo…

– Jaoj, ne znam da li ću imati vremena danas… Neki drugi dan?

– Zar ćeš svom starom uskratiti želju da izvede ćerku na rođendanski ručak?

– Nikako, tata. Otkazaću obaveze. Vidimo se u dva na našem mestu?

– Vidimo se tad, draga moja.

– Ćao.

Ne mogu da ga odbijem. Retko kad se i viđamo, a danas bi mi prijalo da popričam sa njim.

Kasnim. Mislim da je to postalo deo mene. Jednom sam nekog taksistu zamolila da požuri, na šta mi je rekao da ako je suđeno da stignem na vreme, stići ću, i da mogu samo da sedim i čekam. I pored toga, danas sedim u taksiju i požurujem taksistu preko Brankovog mosta.

– Stanite tu desno.

– Pa nismo još stigli…

– Nemam ja vremena za ovo. Sići ću peške.

– Kako god želite.

Ostavljam mu novac i izlazim napolje. Doktorirala sam pretrčavanje preko ulice. Gledam samo da nema nekih policajaca, i trčim preko.

Dva sata i osam minuta. Ulazim u restoran i kroz vrata vidim da je uspeo da sedne za „naš“ sto. Nestrpljivo gleda kroz prozor, pa u sat. Jedan je od retkih ljudi koji nose sat na desnoj ruci. To sam pokupila od njega. I njegov osmeh. Video me je kako ulazim i lice mu se ozarilo. Izborano je – godine su uradile svoje. I crna kosa mu je išarana sedima – i za to su godine krive. Pritrčavam mu u zagrljaj.

– Izvini što kasnim… Nisam…

– Nema šta da se izvinjavaš. Vi mladi živite nekim drugim tempom, za razliku od nas starkelja.

– Nemoj tako, ti si sad u zlatnim godinama.

– Srebrnim, draga moja.

– Tata!

– Srećan ti rođendan, dušo. Izvoli.

Sa stolice podiže ogroman buket bordo crvenih ruža i pruža ispred sebe. Baš ume da pogodi trenutak. Prinosim nos ružama – mirišu božanstveno. Uzimam malu karticu boje slonovače i otvaram.

„Srećan ti rođendan, draga moja!

                Voli te tata.“

– Volim te, tata! Hvala ti.

– Hajde, hajde. Sedi, ja sam već naručio.

Pričali smo o tome kako godine brzo prolaze i kao da smo juče bili na moru u Kotoru, dok su on i mama još uvek bili zajedno. Priča mi o svojim davnim studentskim danima i kako je jedno jutro posle igranke peške išao od Saobraćajnog fakulteta do Miljakovca. Priča mi kako sam izrasla u divnu ženu i kako treba uvek da se ponosim sobom. On je ponosan na mene. Rasplakaće me. U tom trenutku mi zvoni telefon.

– Javi se.

– Ma neću. Nije bitno. Zvaću posle.

– Pa možda neko hoće da ti čestita rođendan. Nemoj da si nekulturna, da odbiješ poziv.

– Pa kad tako kažeš…

Gledam u ime na telefonu i srce počinje da mi lupa. Setio se.

– Hej…

– Hej ti. Šta radiš danas?

– Kad danas?

– Pa sad, nekad… Za sat vremena.

– Pa nisam imala nekih obaveza. Što?

– Svrati do mene. Keva je pravila božanstvene palačinke.

– A zbog palačinki?

– Bilo bi me sramota da ih pojedem sam. Hajde!

– Ubedio si me. Doći ću.

– Očekujem te. Zdravo.

Spuštam slušalicu i nastavljam da gledam u telefon. Ne mogu i dalje da verujem da se setio.

– To je neki bitan momak, ja bih rekao.

– Ma nije. I otkud ti da je momak?

– Pa ne gledaš tako i crveniš za nekom drugaricom. Ili su ti se preferencije promenile.

– Tata, ne lupetaj.

– Pa?

– Pa nije ništa posebno. Mislim, jeste. Ne znam. Današnji ljudi su čudni.

– Nikad nemoj da zaboraviš koliko si posebna. Ne daj se, draga. I idi na te palačinke.

– Jesam li ti rekla da te volim, tata?

– Jesi, i idi sad. Volim i ja tebe.

Uzimam stvari i buket sa stola i izlazim napolje. Idem ka stanici pedesetdevetke. Stiže za 3 stanice. Setio se. On je obično mutav za te stvari.

Pet i četrdeset dva.

Ustajem sa poda i idem da zatvorim vrata. Lujka je samo istrčala napolje, a to što će mene neko da pokrade jer je ona ostavila vrata otvorena… Zatvaram vrata, okrećem ključ, i krećem nazad ka sobi. Na podu leži mala kartica boje slonovače.

„Srećan ti rođendan draga moja.

                Voli te tata.“

Magarče jedan.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: