04 jan Zaplitanje jezikom: Laku noć mala

Napokon ćutimo. Mislim da smo u poslednjih sat vremena napravili vakuum koji je progutao i nas i ovaj stan i sneg napolju koji pada već ceo dan i paljbu koju smo opalili i tišinu u kojoj odzvanjaju čaure naših ispaljenih reči. Zuji mi u ušima kao onda kad si prvi put rekao da me voliš, slučajno, dok sam ti spuštala topao kakao pored računara. Mislim da se ni ne sećaš da sam rekla “I ja tebe” dok sam te ljubila u čelo. Uvek tako unesen u ono što radiš. Srce mi lupa kao onda kad si me predstavio sa devojka tvojim roditeljima na koje smo naišli u Knezu. I tad je pada sneg.

Dovodiš me do tih ivica na kojima gubim dah, sluh, reči, razum…ali uvek budeš tu da se oslonim, da me držiš za ruku, a sad mi se činiš tako daleko.

A na ivici sam. Na ivici svesti i razuma, voljenja, razumevanja, plača.

Od sve dreke nisam stigla ni da se rasplačem. Znaš da me naše svađe, ma najmanje prepirke, rasplaču. Znam koliko to mrziš kod mene i zbog čega uvek prećutkuješ, okrećeš glavu i govoriš da je nebitno. Jesi li ponosan na mene? Pregurala sam celu jednu raspravu a da se nisam rasplakala. Govoriš kako sam previše emotivna za razgovore. Ja sam previše emotivna, tačka. I danas bez suze stojim pred tobom i to me lomi. To me kida iznutra, jer ja znam šta to znači. Jer znam da ti nemaš ni najmanju ideju. A ovi minuti dok ćutimo i očima prelazimo jedno preko drugog razmišljajući da li da pređemo preko svega, meni se u glavi odmotava ceo film. Sve. I ona topla sanjiva jutra na Jadranu i ono veče kad si me ostavio samu dok sam okrenula leđa i ona noć kad si me grlio u krevetu dok je napolju urlala oluja i onaj maj kad si urlao pred tvojim drugovima. Ne možeš sve da sabereš i oduzmeš, alli ova poslednja godina… kao da je uragan prošao i opustošio sve. Zapravo ne opustošio, napravio je lom i rusvaj. I sve te slomljene caše, flaše, stolice, ramovi za slike i slike i sećanja, probadaju me iznutra, kao onda kad si me prvi put izneverio. Zvučim samoj sebi smešna “Prvi put izneverio”… Ha ha ha! I ljudi mi se verovatno smeju i smejaće se dok budu slušali o ovome. Prvi put izneverio – umesto jedini. Ali dopustila sam ti to. I biću dovoljno patetična za kraj i kažem da je ljubav kriva za to. Da, za kraj. Ne želim ovaj haos, ovu konstantnu zbrku i pometnju koju praviš. Ne želim da se kosim sa tvojim linijama. Ne želim da se prelamam bilo gde sa tvojim životom. Naše prizme ne pašu zajedno.

We could have kissed

The gods, my dear.

We could have been two suns

Lightning up the sky

But moving on is a bitch,

And now, it is too late.

Ah, R. M. Drake nas tako divno opisuje u ovom trenutku da se zaista smejem. Da, isti onaj kojeg nisi ni pogledao, a kamoli pročitao kad sam ti poklonila. Nek ti bude priručnik za ljubav kad dođe vreme nju da voliš. Zamisli, čak dobijaš i savet od bivše, kako da voliš ovu trenutnu ribu. Da – bivša. Da – znam. I ne – neću preći preko toga. Neka ti je za nauk.

Ova noć je tiha i spokojna. Imam onaj osećaj nesavladivog umora, koji kao ni san da neće otkloniti. Telefon mi vibrira pored glave.

– Mala, što ne spavaš?

Baš u pravo vreme. Osmeh mi prelazi preko lica dok otvaram sledeću poruku i slušam Koju kako peva Nesanicu. Narednih par sati nam prolazi u smejanju. Onom do suza. Nasmejem se sebi još jednom na ono emotivna sam i tačka.

– Dosta je! Idi spavaj, radiš sutra rano.

– Misliš danas?

– Mislim za dva sata treba da ustaneš. Laku noć. Ili dan. To jest jutro.

– Misliš zora? Laku noć mala.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: favim.com