03 maj Zaplitanje jezikom: Divno smo se poznavali

„Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali.“

Ali ne. Tu negde na raskrsnici tuđih svetova ili možda, ali neznano, naših, gde čekali smo voz za večnost druge dimenzije, valjali smo se po senu vagona što miriše, čudno miriše na san i zvezdanu prašinu, gde si upoznao sve moje prste i prstenje i sjaj kose i očiju i detinjast osmeh i um, sve moje različitosti i bliskosti, i moje svilene zlatne bube što zuje u ušima i golicaju dlanove i tabane. A samo smo ćutali, glasno, iz sveg glasa ćutali tišinom kroz galaksije. Slušala sam kako misliš, kako samo divno si mislio, u svim bojama nesklada, detinjstva i zvezdanog neba i vakuma. Kako si samo divno mislio. Kako si samo divno mirisao, na sirup od bokvice, detinje. Tršavom kosom punom lipinog polena golicao si moje grudi i stomak, a volela sam taj osećaj. Voleo si, koliko samo stvari na mom stomaku: i mladeže i sne i maženja i  višegodišnja izležavanja i pogled na galaktička svitanja. A samo smo se smejali, tiho, svakim mišićem stomaka, obraza i očiju, smejali se svitanjima, ponajviše onim zelenim i crvenim. I ko bi sad znao zašto. Divio si se mojim prstima, što su pomerali zvezde u različita obličja i jos različitija bezobličja, i očima mojim, što su suzama mekšale ivice galaksija. Razumeo si me, i sva moja prazna mišljenja i suze pune soli i sve oblike tuge: one prave, pa čak i one krivolinijsko plave. Zaista si me divno razumeo i voleo. Tu si me znao bolje nego nebo i život beli kojim sam jahala kroz svetove, pod čijim su kopitima prštali grozdovi zlatnih praskozorja i sutona boje mastila, u čijoj su se grivi skrivale sve plave tajne i svi nemi putnici, raspevani cvrčci i neonski svici, pa čak i moje svilene zlatne bube.

Tu, na tom raskršću svetova, znao si me lepše nego iko ikad.

„I ako pomisliš da se nas dvoje nismo poznavali, izvini, mi smo se divno poznavali.“

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Slavko Stamenić