Zaplitanje jezikom: Deset razgovora sa tobom

13. septembra 2017.

Prvi

– Volim te.

– Rekao sam ti da ja nisam za voljenje.

– Jesi…

– Pa?

– Pa ja tu nisam mogla ništa. Rekla sam ti.

– Jesi…

– Pa?

Gleda me kao da mu se snovi ruše pred očima i svetovi grade u isto vreme. Rastrzan između želje da budem san, koji sanja svake nedelje tačno u četvrtak od dvadeset časova do petka u osam časova, i žene koja jesam i koju mu nudim.

Drugi

– Šta radiš večeras?

– Odmaram.

Čekam sve nepristigle poruke u kojima me zove da odmaramo zajedno. Veče je lenjo i kišno. Gotovo da mogu da osetim miris njegovih grudi, dok čekam taj nepristigli poziv.

Telefon zvoni.

Pomeram alarm za još pet minuta.

Treći

– Mala. Kako si?

– Hej. Super sam. Ti?

– Kul. Samo da vidim šta radiš i tako to.

– Je l? Lepo od tebe.

– Možda se ne vidi na Vajberu, ali mislim ja redovno na tebe. Svakodnevno.

Sagradila sam hram na deminutivima moga imena i nadimcima od milja koje kači za levi rever mog kaputa, u kojem ga obožavam.

Četvrti

– Volim…

– Hm?!

– Volim da te uzmem.

– Volim da ti se predam.

Prvi sporazum o voljenju koji smo ikada sklopili. Isprva prećutno.

Peti

– Mogu li da te poljubim.

Ne sećam se odgovora. Sećam se njegove blizine.

Njegovih ruku koje drže moje ruke.

Njegovih očiju koje drže moje oči.

Njegovih usana koje drže moje usne.

clem-onojeghuo-blacksheep.rs

Šesti

– Zašto ja?

– Hiljadu zašto, jedno zato.

– I?

– Zbog očiju.

– Kako da ne…

– Prva stvar koja mi padne na pamet, svaki put kad me pitaš to pitanje, su tvoje oči.

– Damn.

Kada Sunce zađe, dok je napolju još uvek dan, zenice mu se skupe i na nesvakidašnje plavoj dužici oka se pojavi tamna mrlja. Mislim da to potvrđuje moje zato na njegovo zašto.

Sedmi

– Zašto ja?

– Prijaš mi.

– Hajde elaboriraj malo, nahrani Narcisa u meni.

– Prija mi tvoje prisustvo i taj zen koji nosiš sa sobom.

– Zen?

– Pa da. Imaš taj mir oko sebe. Zen baštu u kojoj je hedonizam način življenja.

– Okej, ali kakve to veze ima sa tobom?

– Ja sam tu da kradem malo parče te obećane zemlje. Ja nemam mir. Imam nemir kojim se vrlo ponosno šepurim. On je u mom stasu, glasu, pisanju, duhu. Potrebno mi je malo ravnoteže u životu.

Osmi

– Zašto ja?

– Zašto ne?

– Ima…

– Jaoj! Ima svakakvih dečaka, momaka i muškaraca u ovome gradu, na ovome svetu. One at the time. Trenutno je tvoj red.

Deveti

– Ne poštuješ pravila, bejbi.

– Ta konstatacija sadrži ton neodobravanja.

– …

– Smeta li ti što kršim pravila?

– Ne znam.

Ljudi ne znaju koliko jedno “ne znam” sadrži nadanja. Kako svako od tih nadanja ima po jedan niz želja prikačen ko perle oko vrata.

Deseti

– ‘Ajde, nisi se toliko zatreskala da ti se sada svet srušio.

– Posle svake ljubavi svet se pomalo sruši.

– Da, istina je da se malo parče sveta sruši. Ali rano ti je bilo za zaljubljivanje.

– Onda verovatno ne znaš koliko je vremena potrebno jednoj klinki da se zaljubi.

Jedanaesti

– Volim te.

– Otkad to.

– Od devetnaestog aprila.

– Šta je tada bilo?

– Stajao si sa mnom i neobavezno ćaskao o svim nepravdama ovog sveta koje bi se rešile jednim kvalitetnim rušenjem vlasti i postavljanjem novog sistema vrednosti, pre svega.

– Bullshit.

– Napinjala sam se iz petnih žila da održim konverzaciju bez neprijatne tišine u kojoj ja neprijatno crvenim kad shvatim da neprijatno buljim u tvoje oči.

– Zato ja?

– Mislim da ljubav na prvi pogled ne bira neke logične razloge.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Clem Onojeghuo