31 dec Zaplitanje jezikom : Ćuti i spavaj

Zašto mi ostavljaš otključana vrata od svog stana?

Zašto mi se daješ u ove kasne sate,

Kad grad zamre?

Zašto mi daješ najlepše godine tvog života

Potajno iza zagnutih zavesa?

Zašto me puštaš da prisvajam tvoje prste

Okićene srebrom i belim zlatom?

Zašto me puštaš da ljubim tvoje teme i nos zaranjam u tvoju kosu

Pred spavanje?

Zašto me puštaš da odem s prvim jutarnjim suncem

Bez pozdrava?

Kameleon. Baš to je ona. Menja se kako vreme prolazi i kako novo godišnje doba dolazi i kako ljubavi joj odlaze. Pričala mi je jednom da kada nešto ne ume, ona menja, najčešće frizure, uz opravdanje da „kosa uvek poraste“. Ja bih je uvek poznao – po prstima i njenom prstenju na levoj ruci i zanokticama kojima ne da mira. Uvek bih je po prstima poznao. I po osmehu. Smejemo se onom vicu o Hanki Paldum i dva mrava koja se trkaju preko njenih usana – e tako se i ona smeje oko glave. A smeje se i „na malo“ – smejulji, pospana kad dolazim u ove kasne sate. I svaki joj osmeh stoji… Ne mogu da kažem da volim njen osmeh, jer voleti jedan deo nje znači voleti nju, a to još uvek nisam spreman da kažem naglas. Iskren da budem, nisam ni siguran da je tako. Cenim njen osmeh, divim mu se. Baca me u neke druge svetove, na zelene pašnjake pod procvetalom japanskom trešnjom i plavim vedrim nebom. I svaki put iznova – kad zatvorim za sobom vrata njenog stana i okrenem ključ u bravi, otključam neki novi svet, sa njom na mojim grudima. Baš kao sad.

– Sve ima svoju boju: i cvet i drvo i glas i miris i galaksija i reč. Sve i svako. Često to zavisi od osobe koja gleda, pa se nekad desi da nisi isti boje koje si bio poslednji put, ali imaš svoju paletu u kojoj se prelamaš.

– A koje sam ja boje? U tvojim očima. – pita me uz onaj smejuljak.

– Mirišeš nekako zeleno, sveže.

Oči su joj u trenutku promenile boju – od tople tamne čokolade do bezlične tmurne šućmuraste boje.

– Ne kao to zeleno. Nije isto.

– Nisam ništa rekla. – pravda se neubedljivo.

– Baš zbog toga što nisi. Ti si zelena, kao prostrane livade Irske, kao plićaci i morske dubine, kao borovi i planinska divljina… Nemoj da me gledaš tako. Nisi ta zelena.

– Znam da nisam. – hitro se diže sa mojih grudi, oslanjajući se kolenima na prekrivač – Ja sam nijansa zelenog koju još nisi ni video, koju vide samo oni mali škapmi ili beloglavi orlovi, što se menja sa svakim korakom i daljinom. Ma, neću uopšte da budem zelena.

Volim kad ovako borbeno brani sebe, kad prekrsti ruke i naduri se, kad me sa svime što zna ubeđuje da nisam u pravu. Volim da nisam u pravu pored nje, kad vodimo te male parnice, gde ona i tuži i sudi.

– Ja sam više plava. Pa zar ne vidiš? Evo, plavi zidovi i plave papuče i plave patofne i plava pidžama i plava mašna. Sve plavo. Otkud ti zelena od svih pade na pamet. I plava posteljina – uzima jastuk u ruke i baca ga preko moje glave.

Sedi na kolenima, spremna da se odbrani, ako pokušam da bacim jastuk na nju. Voli da vodi ratove u sitne sate. Uvek je spremna sa mnom da ratuje – oko broja poljubaca koje joj dugujem, oko boje njenih zagrljaja, oko krivice Jozefa K., oko ljubavi…

Kad se umorimo od parničenja i ratovanja, legnemo jedno naspram drugog i ćutke se gledamo dok ne zaspimo. Vidim kako očima prelazi preko svakog dela moga lica i ponaosob svaki promišlja. Ne usuđujem se da je pitam o čemu razmišlja, jer ne umem da je odogovorim ako nešto upita.

– Zašto me puštaš ovako blizu sebe, ludice?

– Ćuti i spavaj.

Autorka: Tamara Naumović- Luna Lav

Fotografija: weheartit.com