22 apr Zao čas – la mala hora

Samo je napisala: „Umro je. Umirem i ja.”

Pomislila sam koliko užasa i tuge staje u kratko saopštenje. Koliko mora da tišti njena bol?

Milion stvari palo mi je na pamet, a odgovorila sam samo tužnim emotikonom.

Kratko je obavestila: „Umro je. Umirem i ja.”

Iščitavala sam tekst i pokušavala da nazrem kojim je sve tonovima duše poslala ovo.

Da li kroz suze, beznađe, ili kroz sve pomešano.

Zamišljala sam je sklupčanu, u uglu svoje ljubičaste sobe, kako zuri u police sa knjigama, za koje smo u ponedeljak govorile da stoje na mamljivom mestu.

Kako zuri i ne ume da suzbije tugu.

Toliko slika nje igralo mi je pred očima, a jedino što sam umela da uradim je da pošaljem tužan emotikon.

Podelila je samo: „Umro je. Umirem i ja.”

I znala sam da se njen život prepolovio.

Koliko je srčano govorila: „Ja živim ovde, a on isto diše, drugde, ali postoji, tu je.”

Njen Najveći bio je među živima.

Njegova slova i njegov um nalazili su njenu bit, toliko ga je volela.

Samo kod nje naišla sam na toliki zanos u pričama o Piscu.

U tom komadu života nizanom od reči, prestao je načas smislen odgovor.

Znala sam koliko boli.

Nisam znala šta drugo no da zanemim.

Sve bi reči bile suvišnost koja ne bi donela utehu.

Na njeno: „Umro je. Umirem i ja”, mislila sam da pokušam:

„Ali, umiralo je njegovo pamćenje, godine su naišle.”

Bila bi to najveća glupost.

Šta su trenuci ljudske neminovnosti naspram svega što je pružio za večnost.

Tužni emotikon bio je pokazatelj mog bezizlaza u pokušaju da prava reč preživi u ovoj Smrti.

Na tren pomislih: „Sama je”.

Ali, pogledah policu iznad svog kreveta i osetih prisustvo davno odbeglog iz života.

I smirih se znajući da nema tih samoća kad se pronađemo u Rečima.

Gabrijel Garsija Markes je umro.

Ona će dugo živeti van samoća u demoniji ljubavi.

Autorka: Aleksandra Idvorjan

Fotografije: huffingtonpost.com