16 apr You don’t belong

Bilo nas je troje. Samo ljudi koji žive sa teretom svojih života i još uvek se bude. Potajno sam nam dao nadimak. „Inglourious Basterds“. Rešili smo da odemo u crkvu. Nikoga nismo dirali. Nisam bogohulio. Samo sveća za žive i mrtve. Između dvesta ljudi, starija gospođa sa autoritetom je odjednom odabrala baš mene.

– Celivajte ikonu i plaštenicu.
– Gospođo, rekli su mi da to svi ljube. Lako možete da dobijete herpes, ili nešto gore.
– Svako vodi računa o svojoj higijeni. Ne morate da celivate. Samo se poklonite.

Uradio sam to. Blagi naklon. U povratku, gospođa nije propustila da mi kaže:

– Niko ne beži od novca, a on je najprljaviji.
– Trudim se da bežim i od novca. Nekako ne ide uvek. Moram da platim račune.
– Senka je nad tobom, sinko. Imaš znak.

Rešio sam da gospođu i sledeće godine vidim u crkvi. Ako budemo živi. U povratku, drug je rekao:

– To nije to. Samo se bogate. Manastir ima totalno drugačiju energiju.
– Dobro. Možda me neki i izleči.

Šetali smo. Ispred pekare sam zapazio starijeg prosjaka bez noge. Par puta sam mu dao sitniš. Sada nisam. Pitao sam ga kako je izgubio nogu. U ratu ili na poslu. Nije me razumeo. Ponovio sam pitanje razgovetnije. Rekao mi je da je nagluv. Rastao sam se sa svima i pošao kući.

U povratku, video sam grafit iznad ulaznih vrata stana.

„You don’t belong“.

Autor: Marko Antić

Fotografija: unsplash.com