12 jul Vukašin, Vukašin na slovo M

Tog jutra sam se probudio pola sata ranije. Svetlo je izbijalo iz tvojih pluća, ukrotilo kapke kao kolena pad s visine. Otišao sam rutinski. Isplanirano poput arhitektonskog nacrta. Prethodne noći, duh ti je oblikovao usne. Pokretale ih moje oči. Tad sam uživao pakujući kofere. Jer daljina predstavlja simbolični izazov. Nezvaničnu potvrdu polusmislenih, dubokoumnih dijaloga. Na naočarima se zahvatila magla; čovek ne prepoznaje crninu providnog stakla. Ja jesam. Tad nam alkohol nije mogao ništa, pošto tvoja kolena nisu bila koščata. Prijao je njihov dodir. Nadam se da ćeš studirati u Beogradu. Onda ćemo govoriti istim dijalektom, nećemo razlikovati stih od strofe. Poistovećuješ metaforu i zub koji se zabode u sladoled. Svodiš na izduvanu gumu starog bicikla. U ponoć sam video kako blista koža ispod brade. Bila je ignorisana poput kamena u sandali dok trčim na voz. Neshvatljivo je koliko me grize savest što ne možeš da progutaš moj doživljaj. Dim cigarete diktirao je Zemljinu rotaciju, ali u tvom džepu postoje zemljotresi, ispunjeni odsustvom. Znam da si se radovao mojoj sumnjičavosti prema sopstvenom uspehu. Smatraš je dokazom naklonosti. Simpatično. Obim butina nije obgrlio vrat i rastaćemo se onako kako se razilazi padobranac od aviona. Antipatetično. Samouvereno. Sa duboko potisnutom primesom straha. Pošto je sledeći sastanak zagarantovaniji od sutrašnje prestonice. Nisam želeo da te pamtim po konturi stopala, fiksiranog za butinu. Ali tako si odabrao. Stideo sam se svoje poezije u tvom prisustvu. Više nego poseti Narodnog muzeja u japankama. Sad su japanke izbledele, fiksirane na tuđim tabanima. Osećam ih kao tvoje. Kad ne osećam, maštam.

Tražim te kao najdragoceniji album na prašnjavom tavanu. Jedino što ne shvatam jeste da odrastanje ne može imati uspomene. Jer one asociraju. A detinjstvo je kao paukova mreža, koja umesto insekta ulovi prolaznikovo čelo. Završi prokleta, istopi se na dlanu stranca kom tako očajnički želiš da oslikaš muziku. Ne čuješ muziku. Ušna školjka spljeska tonove u vapaj mozga. Unapred isplanirane, gotovo algoritamske.

Autor: Marko Jović

Fotografija: weheartit.com