30 maj Vrtlog

11.06.1945

Svakog dana kupovala je u mojo cvećari, na uglu u Beogradskoj ulici. Uvučena, mala i šarena cvećara. Ona bi elegantno ušetala. Hodala je kao da poseduje i radnju i cveće i mene. Neko vreme bih ostajao u mestu, sam sa svojim blentavim izrazom na licu. Prikrivao bih svoju naklonost nespretnim potezima dok bih pripremao buket. Kada je ušla, imala je ljubičastu haljinu pribijenu uz telo i dugu, sunčanu kosu, porcelanski belu kožu i crveni karmin. Čovek bi prvo primetio njene oči, bile su plave kao da su nebo i okean vodili ljubav.
Rekla je hrapavim, promuklim glasom: “Daćete mi suncokret”, prelazeći prstima preko latica. Obradovano ih je pogledala.
Smotano sam spakovao dva: “Kuća časti”, promrmljao sam.
Ugao usana joj se iskrivio sa leve strane, coknula je i radoznalo pitala, dok me je probadala svojim krupnim očima: “Zar parni brojevi nisu namenjeni mrtvima?”
Progutao sam knedlu i proklinjao sebe, ali sam hrabro odlučio da se i dalje upetljam u svoju zamku: “Kada ste se nasmejali, pretvorili ste se u jedan.”
Lice mi se pretvorilo u veliku užarenu loptu. Od mog crvenila mogla je da se upali cigara na kilometar. Gledao sam joj ravno u oči. Nasmejala se i zahvalila klimanjem glave.
”Vidimo se onda”, namignuvši mi dok je izlazila, grleći suncokrete. Setio sam se da je stari često znao da mi kaže da žene osete zatelebljene muškarce, onako kako divljač oseti strah svog plena i da se sa tim rado poigravaju. Divna je ta njihova moć. Jedino što možeš je da joj se prepustiš i budeš sve više zaljubljen.

Sećam se, kada je izašla tada iz radnje, mahala je suncokretima i samozadovoljno se gledala u izlogu. U tom trenutku je počelo da seva, jedna munja prosvirala je nebom, lilo je kao da kiša besni na ljude i želi da ih udavi. Ona je podigla obe ruke i okrenula se uz osmeh. Njena plava kosa je pratila ples njenog tela. Gledao sam je i shvatio, da neki ljudi divno nose svoje nemire i grmljavine. Šareni haos, čije je Sunce par suncokreta. Krenuo sam da je pozovem da uđe, da se skloni od kiše, ali je odšetala.

Ona bi elegantno ušetala, svaki put. Ja bih bio smotan. Ona bi samo namignula pri ulazu, ja bih već pripremao cveće. Bilo bi čudno kada ne dođe posle nedelju dana. Skrušeno bih pomišljao da je našla novu omiljenu cvećaru, ali bih se ubrzo obradovao jer bih je video kako dolazi. Došla je sa kafom i čokoladnim mafinima. Na radiju je svirao Bob Dilan, napolju je opet krenula oluja, koja se poklopila sa tajfunom u mojim grudima. Srce i grmljavina kucali su u istom ritmu.

11.06.1978.

Pakujem kafu, vadim mafine iz šporeta. Pregoreli su po treći put, zamirisali su celu kuću. Zakolutao sam očima, ili me šporet ili ona mrze, ne postoji drugo objašnjenje, pošto sam ga držao pod lupom sve vreme. Garant je u pitanju neka kletva. Stavljam sve u ranac i krećem. Posle nešto duže šetnje i preživljene vrućine, dolazim na polje suncokreta. Probijam se kroz redove stabljika,podižem glavu i gledam ka nebu. Vedro je. Šuma napravljena od suncokreta oko mene i oko nje. Niko ne bi rekao da je ispod svega njen grob. Zapalio sam svoju “Monblan” cigaretu sa ukusom mente, čuo sam njen raniji prekor da su cigare osmišljene da se za njih prilepe budale. Tužno se osmehujem, dok sam opkoljen njenim čuvarima, tužno je kako ne uspevam da se naviknem, da su tu samo njeni čuvari.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: tumblr.com