U kolima se pričaju najlepše priče. One, u kojima imam deset godina, deda mi kupuje točeni sladoled, sedamo u vozić i dok se vetar igra mojim loknama – da, imala sam lokne i ne, deda nije imao kosu, pa nije mogao ni lokne imati, slušam priče o jednoj štrudli sa makom, tarani i piti bundevari. Je l voliš ti štrudlu sa makom? Priče iz nekih dalekih svetova, u kojima su nekada živeli baka i deka, tamo, gde je mama rođena, gde je nekada bilo more – pravo more, deda mi je rekao, tamo gde su se najlepše voleli, tamo, gde su se kasnije retko vraćali, osim u sećanjima, a ona su i dalje živa, u njima je baka, za ruku drži trogodišnjeg (mog) ujaka, u stomaku vileni (moja) mama, njih troje prolaze kroz polja suncokreta, idu dedi u susret, smeju se. Deda mi je rekao da je baka tada imala najlepši osmeh. Da su joj oči najlepše tamo sijale. Rekao mi je još i to kako nije slučajno, što je mamina makovnjača tako dobra – došla je sa tla na kome se rodiš sa tim darom – da dušom zgotoviš najlepša jela. Nema tu neke nauke, dušu imaš ili nemaš, to se ne uči, govorio je deda. A ona je ima. Veliku ko more, ono, sa koga je mogla da potekne, da nije zakasnila. 

U kolima se pričaju najlepše priče. One, u kojima imam 24, vozić odavno ne ide istom trasom, a i kada ide, trom je i prljav. Biće da je oduvek bio takav, samo su moje, desetogodišnje oči u njemu videle čitav jedan svemir. Onaj koji te odvede u neke daleke svetove, za koje danas znam da su ništa drugo do – Vojvodina, i da to nimalo nije daleko. Onaj u kom su baka i deka proveli najlepše godine svojih života. Onaj u koji su se posle samo sećanjima vraćali. Onaj u koji se ja danas ponekad vratim, na kratko. Tamo imam najširi osmeh. Tamo, na tim poljima suncokreta, dešava se život kakav želim. Znaš, jednom ću da se vratim, da ostanem.

U kolima se pričaju najlepše priče.
U zoru, dok su beogradske ulice prazne.
Tako je nastala i ova priča.