Vaskrsenje

23. januara 2018.

Tih je dana mladi, zaneseni ulični hodač, pisac, istraživač, naučnik, sve u svemu doktor anksioznosti i sanjarenja Mančmelov (kako su ga svi zvali), vreme provodio po barovima, ulicama i klupama Zemuna. Bio je opsednut smrću, jer je i sam osećao da je za njega život samo peščani sat koji ga svakim trenom čini još beskorisnijim i bednijim. Kakva šteta za tako mladog čoveka, jer nije mu bilo ni dvadeset i pet.

Jedne je noći posmatrao pun mesec. Lebdeo je do njega, tamo je upoznao boginju besmrtnosti, sa kojom je, kako tvrdi i vodio ljubav. Nevinost je izgubio pre nego što se i rodio, kada je Betoven napisao „Mesečevu sonatu“. Od tada on pokušava da se priseti reči koje mu je boginja šaputala. U njima se krila tajna besmrtnosti.

Danonoćno je radio na tome da dođe do najvećeg otkrića u istoriji čovečanstva. U radu ga je konstantno prekidala dijareja, jer bi mu nervi zaigrali od uzbuđenja, dlanovi bi mu se znojili, sedativi nisu puno pomagali, kao ni alkohol.

Prokleto ostrvo, prokleto ostrvo! Prokleta smrt.

Kao prvi veliki dokaz, da je izbeći smrt moguće, Mančmelov je uzeo praznu flašu piva pri čijem dnu su se nalazile nepopijene kapi. Nakon dva dana, kapljice su se osušile, ali su mrlje bile prisutne. Za ime svega, ako kap piva preživi, zašto ne bi i čovek!

Svoje prvo otkriće Mančmelov je odneo do one iste klupe na kojoj je sedeo one noći kada je posetio mesec. Nije dobio odgovor, jer oblaci su prekrili mesec koji je sada bio samo davna uspomena na ljubav i nadu. Ko bi uopšte i poverovao u to da je Mančmelov vodio ljubav?

vaskrsenje-blacksheep.rs

Jer šta je ljubav za onoga koji ju je doživeo iskonsku, prekrivenu maglom i snovima… Najobičnija izmišljotina!

Mančmelov se naljutio te je iz sve snage razbio bocu piva o asfalt.

– Ne bacaj to, mladiću, možda će ti zatrebati, dopirao je do Mančmelovih ušiju nečiji glas.

Okrenuo se i nije video nikoga, jer bio je mrkli mrak. Samo je miris Dunava bio potvrda da vreme teče, samim tim i život.

– Ko će pokupiti to staklo?
– Čistači, odgovorio je Mančmelov.
– U redu onda.

Mančmelovu se iz magle približio omaleni čovek.

– Ja sam čistač, mladiću. Pomeri se da pokupim staklo.
– Vi kao da ste me uhodili!
– A ne… Da vi niste razbili flašu, ni mene ne bi bilo ovde.
– A gde biste bili?
– Pa tu, prekoputa, na ostrvu.
– Ostrvo! Zašto ostrvo?
– Pa tamo nam je okupljalište… Mislim na nas, čistače.
– Molim?
– Tako je, tu nabavljamo ovu odrpanu odeću i metlu, sa imenom na kartici.

Mančmelov je pročitao ime takozvanog čistača.

– Aleksandar?
– Ne, ne, pobogu… A-L-E-G-S-A-N-D-E-R… Alegsander mi je ime.
– To je baš čudno ime za jednog čistača… Kada bolje pomislim, to je čudno ime za bilo koga…
– Reče mi Mančmelov, ha!
– Da, ali ja sam naučnik! I kako… Kako vi znate moje ime?
– Dragi moj Mančmelov… Boginja mi je pričala o vama satima… Kaže da ste dobar jebač.

Mančmelovu preskoči srce.

– Kako se to izražavate, čistaču jedan?
– Ja sam je samo doslovce citirao… Ona je ta koja je laka na jeziku.
– Za ime svega, Boginja ne može biti tako vulgarna!
– Dobri moj naučniče, žensko od prostote ne beži, pa nek je i Bogorodica, a kamoli… Ništa…

Tu čistač zaćuta. Nedugo zatum, nastavi:

– Vi, vidim, verujete u Boga. Zato vam i neće biti čudno to što vam tvrdim da sam čistio iza Bogorodice, vrlo je neuredna, znate… Mrvi hranu po podu, nervira ljude, a što je najčudnije od svega, ona veli da neće više da rađa…

Neprijatna tišina. Mančmelov pocrvene.

– Vi ste bogohulnik!
– A vi mnogobožac. Kakva je to Boginja sa Meseca?
– Lepa, kao iz topa odgovori Mančmelov.
– Ha! Pa vi niste mnogobožac, vi ste bogojebač!

Tu oni prasnuše u smeh, te se i zagrliše.

– E, dobri moj naučniče, tačno je da niste čistač, ali dozvolite mi da vas odvedem do ostrva, na skupljalište… Tamo uvek bude interesantno.

Bez mnogo dileme Mančmelov pristade, te njih dvojica prijateljski zagrljeni krenuše ka ostrvu…

Jedna je mačka, nedugo zatim, progutala komad stakla što beše deo Mančmelovljevog dokaza o besmrtnosti, pa je ubrzo zatim i umrla.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: weheartit.com