27 feb VAN ZABORAVA

Imam molbu za vas, anđeli,

znate da nisam baš neki fan,

al’ budite nežni, anđeli,

jer stalo je sve na ovaj dan.

Palo je nebo, utihnule zvezde,

tama je uzela konačnu reč,

jedan život je srušen, i one su svesne,

da izgubili smo ovaj meč.

Kad osećaš se mali, kad si tužan, kad si bled i uplašen,

znaj, emocija živi čak i nakon što je život ugašen.

Moje su ruke suviše slabe,

ne mogu da spasu te,

da skoče za tobom, iz ponora zgrabe,

da skupe sve komade rasute.

Al’ tvoja je duša vanvrmensko telo,

suviše sveta za zaborav,

zato, besmrtna moja, srećo i seto,

moje ti srce dajem kao hram.

Oluja besni, grmi, lomi, al’ ne može da oduva me,

tvoj oreol iznad moje glave od svega večno čuva me.

Prokleti da ste, anđeli,

baš me briga za vaš bedni gnev,

otkad ste mi nju tek tako uzeli,

mnogo toga ne želim, a verujte, smem.

Sneg i blato iznad tebe,

čuvaju ti stih,

zašto iko mora znati,

što si iznad njih.

Oči slepe, srca slabe,

tužno kratak smrtnički je vek,

odumiru naša tela,

al’ duše nam se cakle zauvek.

Na posebnom mestu moga srca napravljen je spoj,

kada ispadnem iz bitke, koji uvek vraća me u stroj.

Kraj je samo reč, izgovor, puka fraza nejakog,

jer, ko bi stvarno zaborav nahranio dušom večnog prijatelja svog?

Autor: Bojan Aleksić

Fotografije: 8tracks.com, skygger.dk