Uvenuli zumbul

8. februara 2018.

Ispisujem posvetu i svaku misao šaljem u tvom pravcu ovih dana. Razmišljam – kako bi bilo da te ponovo zavolim? Promenili smo kostime i stare maske nam više ne bi pasale. Morali bi dosta vremena da posvetimo pisaćoj mašini koju čuvam pod onom svilenom maramom iz Pariza. Da sednemo tako na moj kauč ili tvoj krevet i svako jutro dodamo po koji stih, red ili prosto odsviramo neku notu. Šaputala bih pasuse dok ti prolazim rukom kroz kosu. A onda bih ustala i sipajući kafu u džezvu viknula da baš ne razumem komunističku ideologiju. Nasmejalo bi te i dodao bi me na papir, baš u tom izdanju.

Iste večeri izašli bismo u pozorište i Elizarovu  operu slušala bih ušuškana između tvog vrata i desnog ramena. Rastajali bismo se pred vratima toliko dugo samo kako bismo se na drugom spratu ponovo sastali. Zagrljeni u onom tvom plavom jorganu proveli bismo tu i nekoliko narednih noći, poredeći broj zvezda tamo visoko gore. Prolazile bi nedelje i dopadali bismo se sami sebi sve više i više. Ovog puta – sve bi bilo drugačije. Posvete ne bismo ispisivali samo po mislima već i po leđima, grudima, licu i šakama. Nema te vejavice na kojoj ne bismo plesali. I postali bismo, sasvim polako, moja nova navika. Sestra bliznakinja stare navike. Sve dok jednog jesenjeg dana ne bih videla istu onu zelenu maramu kako opet prekriva prašnjavu mašinu. Ja sam bolja sa rečima, lepše ću pisati a ti ćeš me bodriti nedeljom uz po koji zumbul i poljubac u obraz. Gledala bih kako vene svaki cvet dok dodiri postaju hladniji. Sve dok ti ne kažem da ovoga puta to nije dovoljno. Da želim više; da želim sve.

uvenuli.zumbul.blacksheep.rs
Ustuknućeš i izaći bez reči. Praveći besciljne krugove razmišljaćeš o svemu što sam ti rekla. Sačekaću strpljivo, jer sada će sve biti drugačije, zar ne? Ipak smo se presvukli.

Uhvatićeš moje lice i po prvi put ću videti kako se tvoje oči cakle. I znaću. Nećeš morati da kažeš ni reč. Znaću.

Uzeću torbu sa stolice pokraj vrata i pružiti ti papir i dok se u sobi čuje samo senica sa bagrema pokraj prozora pročitaćeš moje kratko pismo. Presavićeš ga i nećeš me više pogledati. Kroz par trenutaka tišinu će prekinuti škripa vrata. Zažmurićeš stežući papir kako bi se ponovo okrenuo i video da si ostao sam. A i da više nikoga nema u prostoriji. Ispravićeš hartiju i suzom zamrljati mastilo.

Datirano pet meseci ranije:

„Nema tog zumbula koji ovde može zamirisati“

Autorka: I.Z.

Fotografija: weheartit.com